Удружење за европско право – Центра за право Европске уније, организовало је XXIV Зимску школу европског права.
Школа се, као једном од најважнијих тема, бавила питањима правног статуса непокретне имовине Републике Српске.
Након темељне научне и стручне расправе и анализе питања која се односе на ову тему, утврђена су четири мишљења.
"Питање надлежности у вези са законима који се тичу било какве, па и тзв. државне имовине, ријешено је Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини (1995. – Дејтонски мировни споразум). БиХ наставила је своје правно постојање по међународном праву као држава, са унутрашњом структуром модификованом Уставом из 1995. године (чл. 1/1 Устав БиХ), а ступњем на снагу Устава из 1995. године замјењује се и ставља ван снаге Устав Републике БиХ из 1993 (чл. 12/1 Устав БиХ), па самим тим и надлежности из тог Устава које се тичу доношења закона којима се уређују питања везана за имовину. Уставом БиХ из 1995. године извршена је јасна подјела надлежности између институција БиХ и ентитета одредбом која каже да 'све владине функције и овлашћења, која нису овим Уставом изричито дата институцијама БиХ, припадају ентитетима' (чл. 3/1 Устава БиХ). Уставом БиХ из 1995. године надлежност за доношење закона о имовини није изричито припала институцијама БиХ, па је самим тим јасно да припада ентитетима", наводи се у првом мишљењу.
У другом мишљењу се истиче да су све досадашње интервенције високог представника биле противправне.
"Све досадашње интервенције високог представника за БиХ биле су противправне, а дјелимичне накнадне потврде одлука високог представника од стране институција БиХ по садржају и значају не представљају употребљиве документе за рјешавање питања везаних за имовину на начин који би био другачији од уставне структуре и подјеле надлежности утврђене Уставом БиХ из 1995. године", наводи се у другом мишљењу и додаје:
"Високи представник за БиХ по Анексу 10. Дејтонског мировног споразума нема надлежност за доношење закона, па тако ни оних одлука којима је наметао законе који се тичу имовине. Такве надлежности нема ни по тзв. Бонским овлашћењима (1997), јер га и она ограничавају на интервенције везане за рад Предсједништва БиХ и Савјета министара БиХ, а не допуштају му интервенције везане за Парламентарну скупштину БиХ која је једина надлежна институција за доношење закона Босне и Херцеговине. Република Српска има право и обавезу да су складу са својим уставним надлежностима и на начин који оцијени сврсисходним, рјешава проблеме које јој је високи представник за БиХ направио ометајући је у располагању њеном имовином. Са становишта Дејтонског мировног споразума, а тиме и Устава БиХ, нарочито су противправни и покушаји интервенције у вези са имовином које врши г. Кристијан Шмит, који се без неопходне резолуције Савјета безбједности Уједињених нација представља као високи представника за БиХ".
Даље, према трећем мишљењу одлуке Уставног суда БиХ о имовини нису утемељене на Уставу.
"Прегледом тих одлука јасно се види да је Уставни суд БиХ створио конфузију између уставних надлежности институција БиХ и ентитета, на једној страни, и питања ко има право на одређену имовину, на другој страни, па је тако створену конфузију искористио за доношење одлука којима ставља ван снаге законе Републике Српске. То је недопустиво по било којем правном критерију, јер су питање надлежности за доношење закона и питање било чијег права на имовину два потпуно одвојена питања. За рјешавање питања да ли је Република Српска исправно регулисала питања везана за имовину надлежан је искључиво Уставни суд Републике Српске, јер се законима Републике Српске Уставни суд БиХ може бавити само у смислу оцјене да ли су закони Републике Српске супротни Уставу БиХ, а што у конкретним случајевима нису били. У тим одлукама Уставни суд БиХ отишао је и корак даље изван сопствених надлежности тврдећи да предметне имовинске законе треба донијети Парламентарна скупштина БиХ. За успостављање таквих ставова Уставни суд БиХ није надлежан, па су те одлуке и у том смислу неуставне", истиче се.
На крају се закључује да се на на основу Споразума о питањима сукцесије из 2001. године не може мијењати унутрашња структура БиХ утврђена Уставом из 1995. године.
"Споразумом о питањима сукцесије ријешено је неколико важних питања између држава сукцесора СФР Југославије. Прегледом Споразума јасно се утврђује да је један од основних принципа да се тим Споразумом не задире у унутрашњу структуру било које од држава потписница, па тако ни у унутрашњу структуру БиХ. Сходно Споразуму, БиХ је учествовала у расподјели права, обавезе, активе и пасиве СФР Југославије, те се према тим питањима односила у складу са својом унутрашњом структуром. Тако је, примјера ради, у вези са Прилогом Ц (Финансијска актива и пасива), а у вези са којим институције БиХ имају надлежност, без икаквих сметњи од стране ентитета и уз потпуно поштовање своје унутрашње структуре надлежности приступила вршењу права и обавеза из Споразума о сукцесији", наводи се у четвртом мишљењу:
"Са друге стране, када је у питању Прилог Е (Пензије), такође уз пуно поштовање своје унутрашње структуре надлежности (иако се ни у том прилогу ентитети не наводе у Споразуму о сукцесији), БиХ је без мијешања институција БиХ у надлежности ентитета несметано омогућила ентитетима да врше права и обавезе из Споразума о сукцесији. Оваквих упоредних примјера у вези са Споразумом има више и за претпоставити је да би и у вези са имовином БиХ поштовала надлежности утврђене уставном структуром, да није било интервенција високог представника за БиХ. Сходно томе, само надлежне ентитетске институције могу доносити законе којима се третира питање имовине на коју се односи Споразум о сукцесији, односно којима се одлучује да ли таква имовина представља државну имовину СФР Југославије. Надлежности ентитетских институција у вези са имовином распростиру се на засебним територијама, па је у том смислу од правног значаја чињеница да је Дејтонским мировним споразумом утврђено територијално разграничење између ентитета", закључује се.
