Никола Окиљ три пута је сахрањивао сина. Прво у Вогошћи, након погибије у Сарајеву, затим у Рудом гдје су отишли након егзодуса, а онда на Новом Зејтинлику.
Тешка судбина, тужна прича и та несрећна зима 1996. коју Никола никада заборавити неће. Вогошћу је напустио пјешке.
"Није било мјеста за мене. Тако да сам ја из Вогошће скроз до Сокоца 50 километара прешао у чарапама. Снијег је био до врата мени, био је толики снијег да сам се једва пробијао. Носио сам на леђима спортску торбу и успио сам доћи на Соколац у таквом стању", прича Никола.
Сарајевски Срби имали су три мјесеца да напусте вјековна огњишта која су у рату крвљу одбрањена, или да прихвате власт муслиманско-хрватске Федерације.
Посебно је болно што су са собом носили и кости преминулих чланова породице. У тужној колони била је и Јована Ћорић.
Тада је имала четири године. Из родне Илиџе са мајком је кренула према Бијељини.
"Дванаести март као да је јануар. Падало је, хладно, људи који не знају куда, како. Колоне дјеце, старијих, камиони, приколице пуне ствари. Нико не зна гдје ће. Тако сам ја то доживјела. Као да је небо плакало, не идите. То је туга сарајевских Срба. Имао си имање, имали су све, своје животе, куће. Све је то нестало и крећеш опет да градиш живот на ново", говори Јована.
Живот се поново изградио. Већина сарајевских Срба уточиште је нашла у тада Српском, а данас Источном Сарајеву.
"Све оно што нам је у генетици уткано, то нам је омогућило да након свог безнађа и напуштања, након изношења костију умрлих, успијемо да се поново вратимо да тих 157.000 Срба Сарајева учествује у стварању неких других средина", рекао је Љубиша Ћосић, градоначелник Источног Сарајева.
"Треба нагласити да су Сарајевски Срби били највећи страдалници овог рата, имајући у виду чињеницу да су издржали преко 30 непријатељских офанзива. И на крају крајева да постану само једним потписом на папиру бескућници у своме граду", каже Драга Мастиловић из Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву.
Животи уткани у Српску и напуштена огњишта остају у вјечном сјећању. Као што у вјечном сјећању остаје чињеница да су Срби вијековима градили Сарајево и у њему живјели а онда га, у миру, морали напустити.
