Емир и Адиса Масло из Доње Јабланице су испричали какву голготу су преживјели. У њиховој кући се налазио и син, чија супруга Хана је изгубила бебу у осмом мјесецу трудноће.
- Чули смо да нешто тутњи, изашао сам на веранду, мали је већ тамо стајао, струје је нестало, срећа па је нестало, отворио сам врата улазна и гледао према цести. Ми смо једно метар и по од цесте, магистрале. Цестом плива блато, покоји велики камен и бетонски стуб од струје, онај велики, огроми, скаче у ваздух, вода га ископала из темеља. Ако падне стуб сад ће нас и струја ударити, али срећа нестало је. Узео сам мобител да освијетлим, да видим гдје смо. Кад је пукло од цесте кроз прозор, гомила блата навалила на прозор и врата и почела нас гурати. Мене од купатила, њега у собу гдје је била жена. Лежала је, није још била устала - рекао је Емир Масло за "Аваз".
Адиса је испричала да сједила на ивици кревета након што је ишла до прозора и видјела аутомобил старијег сина којег је носило.
- Одједном талас воде, магла ми се у моменту учинила. Онда сам сјела, осјетим блато под ногама и само сам чула нешто удари ме и пође ме носати, и рукама и ногама сам, сад ме повуче горе, сад ме повуче доле, значи немам појма - казала је Адиса.
Емир каже да их је блато затрпало, он се нашао у купатилу, а остали у соби.
- Како нас је напунило блатом, попустили су прозори и врата, избило је зидове, пала је плоча ту и једном дијелом на мене. Добро ме притиснуло, мања плоча од два метра. Онда је ваљда кућа експлодирала комплет и све нас побацала вани. Има повелика башта око куће, на дну баште смо се пробудили мој мали и ја - истакао је Емир.
Адиса је испричила да је старији син био у дневном боравку с трудном женом, да је у соби био мањи прозор, а када је пробила вода кроз њега, он је отворио врата, а жену ставио на брачни кревет те да даље није знао за себе.
- Хана, невјеста је изгубила бебу, она је сва састругана и плућна марамица је изгледа пукла. Сина и снаху су ставили на чамац и одвезли за Мостар. Нас су пребацивали на столици преко камења и пруге до ресторана једног јер је био одрон на кривини из Јабланице и ту је било доста народа. Ништа ја нисам мислила у том моменту, била сам ко чигра. Рекли су ми да нема пукотина. Ноге су ми биле као шпага кад ме затрпало. Свјесна сам, али шта ћу. Народ нон стоп долази. Сад кад видим на телефонима, страхоту и толико то, да нема села, да нема ништа. Кад су ме изнијели из куће и понијели према болнице, нисам знала шта је ово, гдје је ово, какво је ово камење - закључила је Адиса.
