О трајној кризи функционисања државе БиХ и дубокој подијељености друштва која влада у БиХ најбоље говори чланак (колумна Сарајевске опсерваторије, оп. А) Иве Комшића о мом представљању Милорада Додика.

Иако сам често био критичан према хрватском правосуђу и функционисању правне државе, након искуства у БиХ почео сам више да цијеним Хрватску као правну државу. Овд‌је имамо примјер Иве Комшића, бх. политичара у пензији, који је био познат као релативно умјерен, али чији су ставови, гд‌је износи како би адвокати требали функционисати, антицивилизацијски. Можете замислити какви су ставови тих екстремиста.

Ови ставови потичу из незнања и дубоких под‌јела у друштву. Критеријуми за под‌јелу су национални, вјерски и политички. То је увијек црно-бијели свијет и тежња да се поистовећују „наши” и „ваши” и да се сви дијеле на таборе. Ту индивидуални приступ није прихватљив, а међународна сарадња је издаја. На срећу, обичан свет је разумнији, иако се интензивно ради на томе да се то промијени.

Идемо редом.

1. Иво Комшић сматра да моје прихватање одбране Милорада Додика, који је прекршио одлуку високог представника, пази, није у складу са мојим правним и моралним достојанством и да сам могао зарадити на „много часнији начин“.

Никада нисам чуо ништа глупље и супротно цивилизацијским тековинама прије више од 2.000 година. Овакви ставови Иве Комшића намећу закључак да ниједан морално часни адвокат не треба да преузме одбрану Милорада Додика. То бранити Додика је нечастан посао. Из свега произилази да Додика нико не треба да брани.

Господине Комшићу, одговорите на једно питање: ко ће бити морална полиција у БиХ која ће одређивати који ће људи имати право на адвоката, а коме ће се судити без браниоца? Или се Додику и њему сличнима уопште неће судити? Они ће одмах бити проглашени кривима.

Мој рад се заснива на Уставу, Закону о адвокатури и Етичком кодексу.

Устав каже (члан 27):

Правна струка, као самостална и независна служба, пружа правну помоћ свима, у складу са законом.

Закон каже:

Члан 7.

(1) Адвокати су дужни пружати правну помоћ савјесно, у складу са Уставом Републике Хрватске, законима, статутом и другим општим актима Коморе и Кодексом адвокатске етике.

(2) Адвокати имају право и дужност, у границама закона и датих овлашћења, да предузму све што, по њиховом мишљењу, може користити странци којој пружају правну помоћ.

Члан 9.

(1) Адвокат је дужан да пружи правну помоћ странци која јој се обрати, а може је одбити само из разлога прописаних законом, Статутом Коморе и Кодексом адвокатске етике.

Кодекс адвокатске етике каже:

Адвокат је редовно дужан да преузме понуђену одбрану окривљеног у кривичним предметима, без обзира на личност окривљеног и природу д‌јела.

Адвокат не може одбити пружање правне помоћи у кривичном предмету јер би успјешна одбрана била отежана, јер постоје непобитни докази о кривичном д‌јелу, зато што је клијент признао извршење кривичног д‌јела, због тежине кривичног д‌јела, због јавног мњења и сл.

У кривичном предмету адвокат може одустати од одбране свог клијента само ако му савјест не дозвољава да настави одбрану.

Када неког узмем за клијента, не питам га за националност, вјеру или политичка увјерења. Преузимам одбрану јер је човјек у невољи и треба му моја помоћ. Могу и треба да браним сваког човјека, чак и када се не слажем са ставовима и понашањем клијента.

Да ли сте г. Комшићу, мислите ли да се ми правници слажемо са поступцима убица, силоватеља, разбојника, а ипак их бранимо сваки дан, јер је то цивилизацијска тековина још од римског права. Сваки грађанин има право на правично суђење и непристрасан суд. То је наша правна мисија. Подсјетићу на правног гиганта из седамдесетих и осамдесетих година Срђа Поповића, адвоката из Београда.

Као Србин бранио је усташког министра Андрију Артуковића, овд‌је у Загребу. У Аутографу тренутно излази колумна о нашим завршним речима, па је прочитајте. Тих давних дана, други Комшић, из истих разлога и са истим ставовима као и ви, по имену Боро Микелић, директор Гавриловића, ударио је Срђу Поповића у паузи суђења вичући: „Српски издајице“. Твој је сличан. Једина разлика је што се нико не усуђује да ме физички нападне, из добро познатих разлога. Генијалне су и друге примједбе о томе како сам ја као адвокат требало да поступим и друге правне тврдње.

2. Господин Комшић тврди: „Оптужница је јасна. Милорад Додик је крив...“. Ако је Додик крив по оптужници, онда опет долазимо до закључка да му не треба ни бранилац ни суђење, јер је тужилац написао да је Додик крив.

Нека неко објасни г. Комшића да је у оптужници описана основана сумња да је неко починио кривично д‌јело, а тек судском пресудом се утврђује да је неко крив.

3. Ваш став „морални адвокат би послије пресуде изашао у јавност и признао пораз на суду и изнио аргументе зашто је изгубио случај“ је, опет, сјајан савјет. Адвокат треба даље јавно да аргументује одлуку суда на штету свог клијента. Опет неко треба да обавијести господина Комшића да првостепена пресуда није правоснажна, да окривљени има право жалбе, да након правоснажности пресуде у апелационом суду, да можемо ићи на Уставни суд и на крају на Европски суд за људска права. Или господин Комшић сматра да Додику то не треба дозволити?

4. Судску пресуду за сада нисам коментарисао, мада ћу је свакако коментарисати. Ја сам коментарисао право на правично суђење. То ми нико не може одмах одузети. Највећи коментар биће у нашем апелу. Како је овај процес добио велику медијску покривеност, оба противника предсједника Додика, као и г. Комшића овд‌је, сваки дан коментаришу његову кривицу, врло жустро ћу износити контрааргументе. Кажете да правне спорове тумачим политичким аргументима. На суду сам са својим колегама (био сам само правни савјетник из РХ, немам статус браниоца) износио искључиво правне аргументе. Међутим, контекст суђења је чисто политички. Свима је јасно да су политички противници предсједника Додика одлучили да га политички елиминишу кроз кривични поступак.

Ово је било чисто политичко суђење. Као и политичка суђења Алији Изетбеговићу у Сарајеву, Готовцу, Будиши, Чичку, Туђману, Веселици у Загребу, Ђиласу у Београду.

Овај предсједнички случај је у суштини политички и правни проблем, уставни и међународни, а у најмању руку кривични. То је очигледно на први поглед.

5. У покушају да ме дискредитује, Комшић „зна” да сам то „учинио” само за велики хонорар. Да сам се продао. Господине Комшићу, шта је са доказима? Или мислите да је ваша „оптужба“ довољна да се утврди кривица? Овакви закључци говоре о стању духа г. Комшић. Причају о њему како би се понашао да је на мом месту. Овим тврдњама сви који ме познају, а посебно они који знају моју „активну карту“ могу само да се смију. Шта бих уопште могао да добијем у погледу имовине од г. Додик, а ја то одавно немам?

Да, г. Да Комшићу олакшам душу, објаснићу му шта знају сви они који боље познају мој рад у Хрватској. Зашто сам прихватио одбрану предсједника Додика када ме је позвао? Јер се такав случај не одбија. Зато што има правни и политички набој. Јер кроз то се одређује судбина БиХ. Зато што мрзим злоупотребу кривичног закона у политичке сврхе. Зато што је БиХ, као посљедњи европски протекторат, правно занимљива за проучавање. То не можете наћи нигде другде. Јер међународни правни механизам од Дејтона до данас представља изазов за проучавање. Јер у правно уређеним земљама такви поступци се више не воде. Јер све ово заједно ствара ми адреналин, а то је моје гориво. Јер имам јединствене ликове који ми упадају у очи, па могу да пишем овакве текстове, што ме неизмерно забавља.

Надам се да сам задовољио вашу радозналост. На вашу несрећу – не ради се о лову.

А сада о вашим уставним позицијама. Не слажем се са њима. Имате право да их изнесете, а ја ћу покушати да вам изнесем своје ставове.

2. дио

Зашто БиХ има елементе протектората и стварну улогу високог представника .

У односу на Дејтонски споразум, улога високог представника, тзв Бонска овлашћења г. Иво Комшић, као и многи други у Федерацији БиХ, изражавају апсолутно идентичне ставове, чак и користећи исте реченичне структуре. Некако се намеће закључак да су ставови потекли из истог извора и да су током низа година, преко масовних медија, те ставове утиснули у колективну свијест великог дијела становништва. Министри и домаћице, таксисти и гостионичари сви идентично говоре г. Иво Комшић.

И у тексту г. Комшића како у политичком животу у БиХ тако и у кривичном поступку против г. Милорад Додик, кључна фигура је високи представник, као институција, и Кристијан Шмит као личност.

Не због г. Комшићу, за њега је касно, али ради читалаца Аутографа и осталих који дијеле ове текстове, покушат ћу у неколико реченица сажети цијели политички проблем високог представника.

1. Високи представник нема законодавна овлаштења. Дејтонски мировни споразум је по својој међународно-правној природи извор права, као и сви други мировни споразуми у историји.

Устав БиХ је дио Дејтонског споразума и може се мијењати или квалификованом већином у парламентарној скупштини или склапањем новог (Дејтонског) споразума. Устав БиХ не познаје институцију високог представника.

Рад високог представника регулисан је Анексом 10 Дејтонског споразума.

У Прилогу 10, у чл. И (2) описује задатке високог представника кроз:

– праћење спровођења Споразума

– учешће на састанцима

– близак контакт са странкама (потписницима), посредовање

– извјештавање

– координација активности цивилних организација и агенција

Најконтроверзнији дио је чл. В који даје овлашћење за издавање обавезујућих тумачења. Међутим, тумачење прописа не може створити нове законске прописе, већ само разјаснити постојеће. Тумачење треба схватити у судском смислу, као одређивање правог значења писаног документа.

Овлашћења високог представника треба да буду правилно контекстуализована кроз опис задатака ОХР-а, који наглашава помоћни карактер ОХР-а. Нигд‌је у Анексу 10 нису дефинисана законодавна овлаштења Високог представника. Ако би то била воља страна у Анексу 10, онда би то било толико значајно и толико ван контекста са описом овлаштења ОХР-а (и високог представника) да би захтијевали експлицитан, јасан и недвосмислен опис законодавних овлаштења.

Напротив, чл. И ст. 2 Анекса 10 каже: „с обзиром на сложеност са којом се суочавају, стране траже именовање Високог представника (...) како би се олакшале напоре странака (...).

Дакле, Високи представник (ОХР) има функцију подршке другима, катализатора, а не овлаштења да насилно намеће законе, јер то свакако не би „олакшало њихове властите напоре“ (страна у Анексу 10).

Овај закључак је још јачи ако се узме у обзир Устав БиХ, који је и сам дио Дејтонског споразума, а који регулише искључиво право Парламента БиХ да доноси законе. „Парламентарна скупштина је надлежна за доношење закона...”.

Високи представник, очигледно свјестан да му Дејтонски споразум не даје правни основ за наметање закона, уводи нову „правну основу“ кроз тзв. Бонска овлашћења, тј. Т1., став КСИ. 2. закључке Конференције за имплементацију мира одржане у Бону 9. и 10. децембра 1997. године.

Овим закључком Конференција је поздравила намјеру Високог представника да доноси обавезујуће одлуке као привремене, када то сматра потребним.

Сви закључци ПИК-а или саме Конференције су искључиво политичке, а не правне природе. Заснивање законодавне активности на политичкој одлуци уништава међународни правни поредак и уводи политичку снагу умјесто међународног права.

Међутим, ова „бонска овлашћења“ самим текстом закључака – тачка 11. 2. б. гласи: „привремене мјере које ступају на снагу када се стране не могу договорити и које остају на снази док Предсједништво или Вијеће министара не донесу одлуку о том питању у складу са Мировним споразумом.

Овај текст закључака сугерише да се обавезујуће одлуке високог представника са карактером привремених мјера односе на извршну власт, Предсједништво или Савјет министара, али не и на законодавну власт, парламент, тј. до доношења закона.

У тзв Бонске овласти нигд‌је не наводе право на доношење закона, како је то касније тумачио ОХР унутар БиХ.

Овд‌је ћу изнијети и ставове Венецијанске комисије (Европска комисија за демократију кроз право, тијело Савјета Европе – Мишљење о уставној ситуацији у БиХ и овлаштењима Високог представника, број ЦДЛ-АД(2005)004 од 11. марта 2005, стр. 21, тачка 90).

Тако је Венецијанска комисија још 2005.г. у свом Мишљењу о уставној ситуацији у БиХ и овластима високог представника наводи:

„Укратко, потреба да високи представник има широка овлашћења је свакако постојала у раном периоду након закључења Дејтонског споразума. Међутим, такво уређење је суштински неспојиво са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ. Што дуже постоји, то постаје проблематичније. Постоји велики ризик од супротног ефекта: домаћи политичари немају полуге да прихвате болне, али неопходне политичке компромисе, јер знају да ће високи представник, ако се не постигне договор, на крају наметнути закон. Зашто онда преузети одговорност, а не препустити је високом представнику? Постоји ризик од стварања културе зависности неспојиве са будућим развојем БиХ.”

Понављам, било је то прије 20 година, давне 2005. године.

2. Високи представник Кристијан Шмит није легално изабран. Кристијан Шмит 27. маја 2021. именовао Управни одбор Савета за имплементацију мира (ПИЦ). Ову одлуку нису одобрили многи чланови ПИЦ-а.

Став 26 Резолуције бр. 103. Савјета безбједности УН, а у складу са Анексом 10. Дејтонског споразума, Савјет безбједности одобрава именовање високог представника.

У конкретном случају, Савјет безбједности није донио такву одлуку. Једноставно нису могли да сакупе довољно гласова, јер су Кина и Русија биле против.

Упркос међународном праву, Управни одбор Вијећа за имплементацију мира наметнуо је Кристијана Шмита за високог представника. Класичан примјер д‌јеловања „колективног Запада“ у БиХ је тзв „меке моћи“.

3. Господину Комшићу посебно сметају моје тврдње да Босна и Херцеговина није суверена држава, иако он сам даје аргументе за такав закључак.

Дакле г. Комшић пише:

„На основу ових 'бонских овласти', ОХР је током свог досадашњег мандата донио неколико стотина одлука, измијенио ентитетске уставе, разријешио изабране и именоване функционере, измијенио и донио законе. „Није могуће да се 'велики' адвокат Нобило није осврнуо на меритум ствари.

Суверенитет је потпуна власт владара државе или народа над сопственом територијом и независност те власти у односу на било коју спољну страну власт.

У сувереној демократској држави власт долази од народа и припада народу као заједници слободних и равноправних грађана.

Ако странац који представља „страну силу” (ПИЦ) може суспендовати устав, поништити закон који су донијели легално изабрани представници народа кроз уставну процедуру у парламенту, сам донијети нови закон и разрешити сваког изабраног функционера, како да назовемо таквог државног суверена?

Једноставно речено, високи представник је анахронизам. Нешто што је требало укинути 3-5 година након потписивања Мировног споразума. Не само да није укинут, већ су стране западне државе, силом политике познате као „мека моћ“, без икаквог гласања грађана Босне и Херцеговине прошириле своја овлашћења изван устава БиХ. Високи представник у садашњем формату највећа је препрека развоју демократских институција у БиХ.

Садашњи високи представник, као нико прије њега, своју функцију обавља у стилу колонијалних господара уз подршку „слуга страних господара“.

Докле је то све водило у судском поступку објаснићу на сљедећем примјеру.

Тужилаштво БиХ је у завршној ријечи у случају "Додик" написало да раде на основу закона и упутстава ОХР-а. ОХР је Канцеларија високог представника. Не само да је шокантно што то раде, него је још горе што нису ни свјесни да је то противзаконито, да поништава саму суштину тужилаштва, које мора да делује на основу устава и закона, а одвојено од утицаја извршне власти.

Ови тужиоци толико дуго раде у тужилаштву у БиХ које је у надлежности високог представника да сматрају да је такав рад нормалан, легалан. Ово је само један примјер резултата тридесетогодишњег рада високог представника на функционисању владавине права у БиХ. Такав рад је погубан за Босну и Херцеговину.

Једноставно речено, власт у БиХ треба вратити легално изабраним представницима народа. У БиХ прави проблеми нису односи Бошњака, Хрвата и Срба, већ странци (не само високи представник) који пљачкају државу.

Разбијање Републике Српске смјеном предсједника Додика није само по себи циљ. Поента је другачија. Чије рудно богатство је под земљом на територији Републике Српске? Да ли припада Републици Српској или централној власти у Сарајеву? А руде има, и то у озбиљним количинама, укључујући и оне које су у великој потражњи.

Поента је ко ће експлоатисати ове минерале. Страни господари или домаћа власт? Ово је суштина, а све остало је представа за масе.

(Аутограф.хр)

Пратите нас и путем Вибера