У прилогу је наведено да су Срби најтеже пострадали у рату који је буктио деведесетих година.

У наставку прочитајте прилог са поменуте руске телевизије:

Балкан, који је увијек био један од најнемирнијих региона Европе, опет кипи. Овога пута ријеч је о БиХ. Једна од најсиромашнијих земаља Европе са Сарајевом као пријестоницом и три и по милиона становника. Више од половине њих су Бошњаци, муслимани. Срба има око 30 одсто. Држава је кандидат за чланицу Европске уније и партнер НАТО-а. 

БиХ је фрагмент бивше социјалистичке Југославије у којој су послије Другог свјетског рата мирно живјели Бошњаци, Црногорци, Хрвати, косовски Албанци и Срби. Али након што је Запад, на челу са САД, почео операцију распада Југославије у земљи су почели крвави, међуетнички конфликти. Деведесетих су против Срба сви ратовали - и косовски Албанци и Хрвати и Бошњаци. Врло често се рат претварао у међурелигиозни конфликт - муслимани против православаца. У БиХ је борба била посебно жестока. Срби су убијали Бошњаке, док су они без имало савјести клали Србе. Током пет година рата је погинуло око 100.000 људи, по најблажој статистици. Тек крајем 1995. године земља је успјела да постигне крхки мир. 

По Дејтонском мировном споразуму држава БиХ представља конфедерацију састављену од два, отприлике, једнака дијела - Федерације БиХ и Републике Српске. Осим тога, на територији БиХ је издвојен и мали дистрикт Брчко, који се налази под међународним протекторатом. Брчко дистрикт је ујединио или разјединио два дијела Републике Српске. 

Државу води Предсједништво састављено од три члана Предсједништва - једног Бошњака, једног Хрвата и једног Србина. Сваких осам мјесеци један од три представника етничке групе, по принципу ротације, постаје предсједавајући. 

У држави је формиран контингент НАТО-а који је почетком 2000. био замијењен снагама Европске уније. Од самог почетка оружаног сукоба у БиХ САД и Европа су биле против Срба. НАТО је 1995. године почео бомбардовање босанских Срба како би их, наводно, приморао на мир. 

Дан Руског добровољца

Дан Руског добровољца у Републици Српској обиљежавају 12. априла. Руски добровољци су деведесетих година ратовали на страни српског народа у ратовима послије распада Југославије. Данас су им Срби захвални због тога. 

"Ми смо били веома срећни. Руси су са нама. Ако су са нама Руси, то значи да смо ми велики“, поручују.

"До краја наших живота ћемо се сјећати наше руске браће који су дошли да нам помогну у том рату“, додају.

На гробљу у Вишеграду се налазе гробови Константина Богословског, Дмитрија Попова и Владимира Сафанова. Они су погинули 12. априла 1993. године на брду Заглавак изнад града.

"Непријатељ је био близу. Гађао је град из тешке артиљерије и било је веома важно да га одатле потиснемо“, додају.

Александар Кравченко је био један од стотине добровољаца који су одлучили да стану уз православну браћу. У Босни је био тешко рањен.

"Генерално сам веома захвалан Србима за многе ствари. А што је најважније, захвалан сам им на томе што су ме научили да волим своју земљу и свој народ, јер како нас они воле ни ми сами себе не волимо“, рекао је Александар Кравченко.

Рат у Босни између Срба, Хрвата и муслимана је трајао од априла 1992. до децембра 1995. У том периоду је погинуло више од 100.000 људи. Послије три и по године смрти, етничког чишћења и уништења стране су потписале споразум у америчког граду Дејтону. Фактички, све те жртве је било могуће избјећи. Још прије почетка активних борбених дејстава, у марту 1992. године, све три стране су потписале мировни план европског дипломате Жозеа Кутиљера, али у посљедњем тренутку лидер муслимана Изетбеговић је повукао свој потпис по савјету америчког амбасадора. САД су обећале подршку муслиманима. Без обзира на очигледну улогу коју су САД имале у распиривању рата, предсједник Клинтон 1995. године поносно назива Америку миротворцем.

"Наша земља је успјела да одигра важну улогу у прекиду страдања и крвопролића. Нека Бог благослови мир и Сједињене Државе“, рекао је тадашњи амерички предсједник Бил Клинтон.

Данас БиХ наставља да живи у складу са Дејтонским споразумом. На папиру он предвиђа равноправност три конститутивна народа, али у пракси, што се тиче Срба, све је обрнуто.

"Наша права се масовно крше од стране администрације САД, посебно демократа, који су сада на власти. Чини се да ми стојимо на путу остваривања њихових циљева који би довели до тога да се Република Српска унакази и да нестане. Због тога морам да замолим предсједника Русије Владимира Путина, када ријеши та питања у вези са Украјином, да обрати пажњу на то како ми не можемо да уживамо своја права, као што је, на примјер, поштовање Устава и да желе да нас истјерају одавде“, рекао је предсједник Републике Српске Милорад Додик.

А ситуација је још тежа када се ради о Србима који живе ван територије Републике Српске. Физичко насиље, напади на села и цркве и све а циљем да би куће у којима су Срби живјели прије рата остале пусте.

Православно гробље у мјесту Племеницe је недавно оскрнављено. Вандали су запалили стару траву. Али то није све. На овом гробљу су практично сви споменици порушени. Србима на територији Федерације нема спокоја чак ни послије смрти.

Поред уништеног старог гробља сада нема ни цркве ни српских насеља, иако су прије рата Срби овдје чинили већину, око 52 одсто становника. Центар овог насеља је градић Кључ познат по својој средњовијековној тврђави. Сада у Кључу живи 94 одсто муслимана.

"Када су дошли ватрогасци било је већ касно. Тада је шеф ватрогасне бригаде рекао да је моја кућа запаљена и то на неколико мјеста је подметнут пожар. Полиција више није истраживала“, рекао је српски повратник Саво Билановић.

А ово је већ случај села Бусовача. Пензионер Саво Билановић је остао без крова над главом. Непознати починиоци су му запалили кућу. Ватрогасци нису журили да гасе пожар, а полиција није ни започињала истрагу. Осим отвореног насиља, Срби се суочавају и са тихим насиљем власти Федерације. Проблеми се појављују и код повратка у родне куће и са обновом својих права на непокретности и добијању средстава из буџета.

Начелник општине Дрвар Душица Руњић каже да, нажалост разлика између српских и других насеља постоји.

"Нажалост, разлика постоји и она је огромна, посебно када говоримо о прерасподјели средстава за обнову инфраструктуре. Општине Дрвар, Гламоч, Грахово су три највеће општине у које се Срби враћају и они добијају минимум у поређењу са другим општинама овог кантона. Ми не добијамо ни десети дио“, поручује Руњић.

Зграда општине која је уништена у рату обновљена је тек прошле године и то уз помоћ новца сусједне Србије. Притом, град Дрвар је примјер односа према Србима. У граду који је некада бројао 17.000 Срба, сада живи 5.000.

Делегат из реда Срба у Дому народа федералног Парламента Горан Броћета каже да када је ријеч о српском повратничком становништву у овој општини оно углавном живи мирно.

"Али тамо гдје се Срби налазе у малим енклавама сваког дана се догађају инциденти. Срби су константно на мети непознатих насилника, али полиција се тиме уопште не бави“, каже Броћета.

У граду је и данас посвуда одјек рата. Прије распада Југославије Дрвар је био тачка која је привлачила туристе са свих страна велике државе.

У пећинама Дрвара 1944. године се скривао Јосип Брзо Тито и Врховни штаб НОВ Југославије. Управо је ту данас изграђено мало склониште.

У мају 1944. Нијемци су покушали да у Дрвару ликвидирају маршала. Операција је названа Десант на Дрвар. Али, они нису испунили свој циљ, Тито се са својим штабом сакрио у пећинама. Послије рата, стварајући нову државу, Тито је БиХ формирао као посебну републику, и не сумњајући како ће брзо идеологију братства и јединства да замијени национализам. Сада, 30 година од завршетка борбених дејстава, Срби се плаше новог рата.

"Надам се да је тај рат био посљедњи. Сада док разговарам са Вама, сјећам се рата. Запалили су ми кућу, читаво домаћинство је изгорјело. Све гдје сам одрастао, ништа нам није остало. Били смо избјегли. Никоме то не бих пожелио“, присјећа се Жељко Милетић.

Жељко Милетић, пастир, живи у селу Стричићи у Републици Српској. Он добро памти како је НАТО присиљавао Србе на мир.

"НАТО нас је бомбардовао и ја нећу то никада да им опростим. Био сам дијете, али се свега сјећам, како су нас гађали, отровали“, поручује Жељко Милетић.

И то је непомирљиви став Срба - држати БиХ даље од уласка у НАТО и придруживања антируским санкцијама. 

Предсједник Републике Српске, по Дејтонском споразуму, има право вета и сада се западни партнери труде да му то право одузму.

Крајем мјесеца на генералној скупштини УН-а расправљаће се о догађајима у Сребреници, те се планира гласање о проглашењу тих догађаја геноцидом, а предсједник Републике Српске Милорад Додик поручује да је прича о Сребреници као геноциду лаж.

"То је лаж која је у потпуности измишљена за потребе пропаганде. Могуће је да ће се та резолуција изгласати. Та резолуција је лоша и само ће погоршати односе у БиХ. Ако се то деси, мислим да Босна и Херцеговина неће преживјети“, каже Додик.

Резолуцијом о догађањима у Сребреници планирају Србе именовати као народ који је одговоран за геноцид. Тај документ не само да представља политички притисак, него и инструмент за поништавање Републике Српске као дијела БиХ. 

"Зар ће се босански Срби тек тако лако сложити са тим да им одузимају право гласа на њиховој земљи?“, упитала је шеф дописништва за Балкан Дарја Григорева у свом прилогу на руској телевизији.

Прилог руске телевизије о стању у БиХ можете погледати у наставку од 2 сата и 10 минута и траје до два сата и 21 минут:

Пратите нас и путем Вибера