Текст преносимо у цјелости:

У Уставу БиХ стоји:”Уставни суд Босне и Херцеговине ће имати 9 чланова” (чл. ВИ/1).

Откуда девет судија?

У дневничкој мемоаристици Николе Кољевића, бившег потпредсједника Републике Српске и учесника дејтонских преговора, објављеној 2008. г. под насловом Стварање Републике Српске, а у виду биљешке написане 13. новембра 1995. г. у Дејтону, стоји:”Уставни суд чине четири страна правника, један Србин, један Хрват и један Муслиман. Значи, странци ће опет бити у већини. Ако није опет “укопација” – што би рекао Кочићев Давид – онда је у најмању руку реч о протекторату…” (Књига 2, стр. 362). Када се види шта се све радило са Уставним судом БиХ може се закључити да би било боље да креатори Дејтонског мировног споразума нису уважили примједбе страна потписница и да су остали при структури 4-1-1-1.

Бар би се знало ко управља и у сваком случају било би мање нових свађа и сукоба између конститутивних народа и ентитета. Прихватајући измјену састава и структуру 3-4-2 креатори Дејтонског мировног споразума лицемјерно су послали поруку да се представници ентитета увијек могу договорити и јединствено гласати, па и тада када имају приллику да прегласају странце, а заправо су створили матрицу по којој увијек завађају домаће судије, а онда стране судије учествују у прегласавању заједно са судијама из најмање једног конститутивног народа (у правилу Бошњака), перући руке тврдњом да стране судије нису саме по себи већина и да су домаће судије саме себи грешне за све.

Исконски гријех Уставног суда БиХ

Од свих гријехова Уставног суда БиХ најтежи је његов исконски гријех – противуставни Пословник Уставног суда БиХ (сада Правила). У Уставу БиХ стоје сљедеће одредбе:”Суд ће усвојити сопствена правила већином свих чланова” (чл. ВИ/2.б); ”Уставни суд ће подржати овај Устав” (чл. ВИ/3); ”Састав: Босна и Херцеговина ће се састојати од два ентитета: Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске” (чл. И/3);  ”Подсјећајући на основне принципе договорене у Женеви 08. 09. 1995. године и Њујорку 26. 09. 1995. године” (Преамбула)… У Даљњим договореним основним начелима (Њујорк, 26. 09. 1995. године), а на која се Устав БиХ позива и која у свом садржају наводи, предвиђено је успостављање заједничких органа БиХ, па тако, између осталог, стоји:“Уставни суд надлежан одлучивати о свим питањима у складу с Уставом БиХ који ће бити промијењен и усклађен са свим договореним основним начелима“ (тач. 6.4.). Умјесто да усвајајући свој Пословник (Правила) поштује Устав БиХ, већина у Уставном суду БиХ од почетка је одлучила да негира његов дејтонски карактер и да га своди на основе које је имао Уставни суд Републике БиХ по Уставу Републике БиХ из 1993. г., а што је супротно важећем Уставу БиХ и у њему потврђеним принципима из Даљњих договорених основних начела (Њујорк, 26. 09. 1995. г.).

Тако су се у Пословнику (сада Правилима) редале одредбе које дерогирају уставну и дејтонску репрезентативност у Уставном суду БиХ. Вијећем пет судија и Великим вијећем искључиване су стране судије, иако док су у суду морају бити репрезентоване! Бившим чл. 39. Правила вршена је редукција репрезентативности судија из ентитета, а да би његовим укидањем током 2023. г. та репрезентативност била потпуно и укинута.

Све је то противуставно! Једино у шта се нису усудили да дирају је већина од пет судија потребних за доношење одлука, јер знају да би то било коначно делегитимисање и самих одлука Уставног суда БиХ, а након што је претходно у потпуности делегитимисан и сам суд негирањем његовог обавезног састава од девет судија. Већина у Уставном суду тиме је потпуно прекршила чак и начело које је сама за себе скројила и уврстила у Правила Уставног суда БиХ (тог начела нема у Уставу БиХ?!), а које гласи:“…Уставни суд Босне и Херцеговине није дио ни законодавне, ни извршне, ни редовне судске власти, него је Уставом Босне и Херцеговине позициониран као посебна самостална и независна власт која, на основу тог Устава, дјелује као корективни фактор за остала три сегмента власти” (Преамбула Правила). Данас је потпуно јасно да је од самозваног “корективног фактора” заправо постао фактор коме је хитно потребна корекција! У прошлости и садашњости постоје свега двије земље које се по сложености унутрашње структуре могу поредити са БиХ. Једна је бивша – Аустроугарска по нагодби из 1867. г. (КундК), а једна је савремена – Краљевина Белгија. Све друге земље су неупоредиве, па је и настојање да се техникама компаративног права примијени нешто од искустава других земаља заправо губљење времена и стварање нових и непотребних отворених питања.

КундК судиште

Аустроугарска нагодба настала је након више политичких криза и оружаних сукоба због неприхватљивог односа два највећа народа у монархији. Дефинисала је сложену државу која се реферише на Прагматичну санкцију из 1713. г. и примарно уређује односе саставница монархије (данас бисмо рекли два ентитета Аустроугарске). Тада није било уставних судова, али су за потребе рјешавања спорних питања предвидјели састављање “судишта” по врло стриктним правилима о репрезентативности у сложеној држави.  У Законском чланку XИИ. 1867. од 28. јула 1867. тако стоји (текст из хрватског изворника):“За разправљање такове и на тај начин закључене обтужбе саставит ће се судиште овако: свако повиеренство предлаже, истина не из своје средине, већ из неодвисних, праву вјештих градјанах оних земаљах, које заступа, по 24 члана; и свако повиеренство властно је из предложена по другом повиеренству 24 члана забацити дванаесторицу, без да би разлоге какове за то назначити морало. Обтуженици имати ће такодјер право захтиевати избрисање 12 члановах, али то заједно, у циелом и тако учинити морају, да у броју преосталих члановах број одабраних судијах свакога повиеренства једнак буде.

Преоставши на тај начин чланови бити ће судије парнице” (параграф 51.). Дакле, не само да се водило рачуна о томе да сви учесници поступка могу одређивати састав судишта, утичући чак и на приједлоге других актера, него се без пуних дванаест чланова судишта који равномјерно долазе из Аустрије и Мађарске, није могло ни радити. Дакле, структурна репрезентативност као предулов за вршење надлежности била је начело, као и у постојећем Уставу БиХ. Првим Уставом Аустрије (1920.) Република Аустрија добила је и први Уставни суд на свијету. Аустрија није више била сложена држава, па је и њен Уставни суд упоредив са уставним судовима данашњих простих држава. Међутим, свијест о томе колико је значајна репрезентативност у Уставном суду дошла је до изражаја 30-их година. То се посебно видјело у току озбиљне политичке кризе 1933. године.

О тим догађајима детаљно пишу М. Холубек и У. Wаграндл у свом раду “Модел за свијет: Аустријски уставни суд слави 100” објављеном поводом стогодишњице тог суда у ИЦЛ Јоурнал 2023. г. У том раду стоји сљедеће:“Користећи своја ванредна овлашћења, влада је промијенила унутрашњу организацију Суда. Уведено је ново правило према којем се чланови Суда могу састајати само ако су сва мјеста попуњена” (дегруyтер.цом/доцумент/дои/10.1515/ицл-2023-0029/хтмл), а што је у пракси заправо значило не само да су изабране све судије, него и да је кворум потпун – 100%. То закашњело рјешење нажалост није помогло да се Аустрија извуче из политичке кризе и убрзо потом завршила је у нацистичким канџама. Прије свега због тога што је рјешење дошло касно!

Два предсједника Уставног суда

И Белгија и БиХ су сложене државе. Нека рјешења су боља у Белгији, а нека у БиХ. Ипак, сва рјешења су посљедица реалних специфичности. Зато наводе у наставку треба схватити само као илустрацију различитих могућих рјешења. Уставни суд Белгије има дванаест (12) судија од којих шест мора говорити француски језик и шест низоземски језик, а један од тих судија мора говорити и њемачки језик (код нас поједини о националној репрезантивности говоре као о анти-ЕУ јереси?!). Посљедњим измјенама прописа установљено је и правило да мора постојати минимална заступљеност мање заступљеног пола (значи без довољно жена или мушкараца суд не може радити).

У Белгији, европској краљевини која је чланица ЕУ и НАТО, могуће је нешто што вјероватно у БиХ која у свему заостаје за Белгијом нико не би ни помислио да прихвати – Уставни суд Белгије има два предсједника! “Судије Уставног суда које говоре низоземски и француске судије бирају предсједника из својих језичких група који говоре низоземски и француски” (чл. 33. Органског закона о Уставном суду Краљевине Белгије из 1989. г.). Тако су у тренутку писања овог текста предсједници Уставног суда Краљевине Белгије Луц Лаврyсен (НЛ) и Пиерре Нихоул (ФР) (цонст-цоурт.бе/ен/цоурт/пресентатион/организатион).

Одлуке Уставног суда Белгије доносе се већином гласова, али на сједницама мора бити једнак број судија из обје језичке групе – француског и низоземског језика (чл. 55. Органског закона), што говори о позитивној свијести о значају репрезентативности конституената која постоји у једној ЕУ и НАТО земљи, тачније сједишту и ЕУ И НАТО. Али ето, наши “стручњаци” боље од Белгијанаца знају како треба?!

Како даље?

На посљедњем састанку политичких странака које чине већину на нивоу власт БиХ договорено је да ће до априла бити донесен закон о избору домаћих умјесто страних судија. За Уставни суд БиХ постоји само један одговоран, озбиљан и трајан модел: већ дефинисана репрезентативност, чување мира и изградња суверентитета у БиХ замјеном страних судија домаћим судијама, а што је и услов ЕУ.

Постоје сви уставни услови за то. Алтернатива је нефункционисање Уставног суда БиХ који без девет судија не може да врши уставне надлежности. Они који су до сада злоупотребљавали Уставни суд БиХ морају бити свјесни да је то вријеме прошло и да суштинских ефеката од тога више нема. Покушај да питање Уставног суда БиХ сада наставе злоупотребљавати за обрачуне између СДА и Тројке заправо само говори о томе колико ниско вреднују Уставни суд БиХ и колико су спремни да га понизе.

Уосталом, да није тако не бисмо се сви заједно ни налазили ту гдје јесмо када су у питању проблеми у вези са функционисањем Уставног суда БиХ.

Пратите нас и путем Вибера