"Видјела сам да је добар човјек, иако је старији од мене 14 година. Све је било договорено, сјели смо у кафић и чекали да тата аминује и да сви заједно пођемо за Србију, да упознамо Даркову породицу и видимо у каквој кући живи", објаснила је раније Маја.

Кад су Мајини родитељи и брат стигли у Бели Брег, они су, како Дарко тврди, били задовољни оним што су видјели. Велико имање, кућа на спрат, шест крава, јуница, стадо оваца и живина, неколико хектара обрадивог земљишта били су добра подлога за сигурну будућност њихове тада двадесетпетогодишње кћерке.

"Вриједан сам човјек. Кад су видјели моје домаћинство, таст је рекао да могу да дођем по Мају, одмах смо се вјерили, а већ сљедеће године правили смо свадбу и добили насљедника Николу. Тада су се крстили и она и наш син. Маја је сама изразила жељу да се преобрати и прими православну вјеру. Нико је није приморавао на то, нити је било помена о томе. Чин прекрштавања је дозвољен у нашој цркви и јако нас је обрадовао тај поступак", признаје Дарко и додаје да Мајини родитељи нису били против жеље њихове кћерке, па су и присуствовали свечаној церемонији.

Миладиновићи имају двоје дјеце, Николу и Николину, а са обома је Маја имала ризичне трудноће, због којих је, како каже, једва извукла живу главу.

"Родила сам сина у осмом мјесецу, па је провео девет дана у инкубатору. Послије три године и Николина нас је изненадила прераним доласком на свијет, у седмом мјесецу. Имала је само 750 грама, мислили смо да се неће извући. Обје смо провеле мјесец дана у Тиршовој, а потом је она пребачена на Институт за мајку и дијете и тамо била још четири мјесеца на лијечењу. Да се родила у Албанији, не би преживјела. Тамо је здравствени систем много лошији него овдје. Моја мајка је изгубила близанце прије 30 година јер доктори нису били добри", дрхтавим гласом прича Маја присјећајући се тог стресног периода.

Од бриге за супругу и кћерку Дарку је позлило, па је хитно хоспитализован на Интерном одјељењу УКЦ Ниш.

Миладиновићи поштују све српске обичаје. Иако је дошла из Тиране, Маја је усвојила нашу културу и традицију, па јој спремање српских специјалитета не пада тешко.

"Волим да кувам, спремам сва јела која се овдје углавном једу. Чудно ми је само што се сва храна изнесе на сто, па се чланови породице сами служе. У Албанији сервираш храну сваком понаособ. Нема устајања од стола и послуживања. Волим све да радим, месим хљеб, идем у шталу, чистим код крава. Нисам вјеровала да ћу икад радити те послове, али кад сам дошла у ову кућу и постала српска снајка, прихватила сам то са осмијехом", признаје Маја.

Кријумчарили заштићене змије и корњачу

Иако у Србији живи већ годинама, Маји су још увијек неке ријечи непознате.

"Не знам баш све да кажем, а кад сам се тек удала, било ми је јако тешко. Временом сам почела да усвајам ријечи и да се лако споразумијевам с породицом и комшилуком. Имам једну другарицу Албанку која је удата у селу до нашег и прија ми кад се испричамо на нашем језику", испричала је Маја.

Она се и послије толико година живота у Белом Брегу још ишчуђава дјевојкама које иду у провод у 10 увече, а дођу кући у пет ујутру.

"Код мојих родитеља није смјело тако. Ако уопште и изађем негдје, морам да будем у кревету до једанаест сати. Када сам завршила основну школу, ишла сам на курс шест мјесеци и убрзо се запослила у фабрици обуће. У Србији су дјевојке слободније, у Албанији не може тако. Мени кад брат каже да ћутим, ја морам да ћутим. У ствари, брат и не прича. Довољно је било да ме погледа и да ми све буде јасно", каже Маја, која је у Тирани живјела с родитељима, братом и четири сестре.

"Све су удате у Њемачку. Била сам код њих годину дана док се нисам удала. Нијемци су тако хладни и горди, уопште нису као Срби", додаје Маја.

Кад је одлучио да се ожени Албанком, Дарко се плашио комшијских коментара. Иако се са свима дружи, ипак, како тврди, има и оних који хоће да му забоду нож у леђа.

Највећи европски извозник монтажних кућа за Аустралију је фирма из БиХ

"Добар сам са свима, али наравно да има и оних који су оговарали и причали. Међутим, Маја се показала као права српска снајка, сви су је прихватили, а најбитније ми је да су моји родитељи задовољни њом. Она их не зове по имену, него им се обраћа са 'мајко' и 'оче', што је велика похвала за њу у односу на данашње модерне дјевојке. Једино ми је жао што није носила вјенчаницу на нашој свадби, видим да је и њој сада криво, али тада је тако одлучила. Угађам јој у свему, ништа јој не браним. Учим је да вози кола, али слабо јој иде, боље се сналази на трактору", кроз смијех каже Дарко, преноси "Курир".

Пратите нас и путем Вибера