Због новог знања, али и прилика, Бањалучанин Лука Адамовић град на Врбасу замијенио је јапанским градом Каруизава, гдје завршава своје средњошколско образовање, након чега ће поново спаковати кофере и кренути пут Америке, јер ће академско знање стицати на престижном Универзитету Принстон.
У разговору за "Независне новине", млади Бањалучанин истиче да је у Земљи излазећег сунца већ скоро двије године. Тако је у школи УВЦ ИСАК Јапан завршио трећи, а сада похађа и завршава четврти разред, а како наводи, његова школа није слична класичним јапанским школама, јер таквих школа има широм свијета, а једна има чак и у БиХ.
"У односу на наш систем образовања, разлика је много. Ми имамо само шест главних предмета, од којих три или четири изучавамо на вишем, а остале на нижем нивоу. Иако се ово чини као мали број, заиста није, јер се предмети детаљно изучавају. Друга велика разлика је што на крају двије године имамо завршне испите из свог градива које смо обрађивали и само те оцјене се рачунају за завршну диплому", каже Адамовић.
Како истиче, школа у Јапану посједује доста више ресурса него школе у БиХ, а то се првенствено огледа кроз лабораторије и пројекте, а у школи имају чак и савјетнике за факултете који помажу у свему што је повезано са даљим школовањем.
"Школовање у иностранству је дефинитивно боље, бар што се тиче ресурса и прилика, али је и наше образовање изузетно квалитетно и никако није за занемарити. Године проведене у нашем систему су ме дефинитивно обликовале у ово што јесам и дале ми темеље који су омогућили да се веома лако прилагодим на школу у Јапану и на крају одем на Принстону. Ја бих рекао да је наше основно и средње образовање можда чак и боље од оног у већини страних земаља, иако би га требало осавременити", прича он за "Независне новине".
По завршетку средње школе, по академску диплому иде на амерички Принстон. Да ће баш ту студирати, већ зна, јер се на америчке универзитете студенти пријављују раније него што је то случај са нашим универзитетима.
"Принстон је свакако био мој први избор, јер он заузима јединствено мјесто међу најпрестижнијим свјетским универзитетима. Прво, он је један од мањих, што значи да је пажња која се посвећује појединачном студенту већа. Друго, Принстон има више студената основних студија него студената постдипломских студија, што такође није учестало и значи да сви најбољи професори раде и са студентима основних студија још од прве године. И треће, за мене најзначајније, јесте то што је програм хемије на Принстон изузетно добар и постаје још бољи сваке године", каже он те открива да ће управо студирати хемију.
Како наводи, физика и хемија га занимају дуги низ година, дијелом због афинитета према природним наукама, а дијелом због квалитетних професора који су му предавали током основне и средње школе у Бањалуци.
"Моје размишљање у правцу студирања хемије почело је када сам имао прилику слушати предавање професора Нилаија Хазарија о катализаторима помоћу којих се од угљендиоксида добија метанска киселина. Та замисао се потврдила док сам радио матурски рад на тему наночестица магнетита и њихове примјене за адсорпцију метилен плавог. На Принстону ћу студирати хемију, али ћу се кроз изборне предмете усмјерити на хемију материјала и катализу, с тим да су ове области повезане са нанохемијом", објашњава он и додаје да није искључено да се његова интересовања промијене и да зађе у неку другу грану хемије или физике.
Одлазак од куће био је тежак и за њега и за родитеље, међутим њихову подршку је имао у сваком тренутку.
"Без њихове недвосмислене подршке, мој пут у Јапан, а ни на Принстон, сигурно не би био могућ", истиче он.
На питање да ли ће се по завршетку факултета вратити у Бањалуку, каже да ће град на Врбасу заувијек бити дом и мјесто гдје је одрастао, међутим у овом тренутку није могао дати конкретан одговор.
"Значај нечега што смо одувијек имали обично увидимо так када без тога останемо. У мом случају тако је било не само са Бањалуком, него и са 'нашим' менталитетом, обичајима, храном и многим другим. Љепоту свог живота у Бањалуци сам у потпуности препознао тек када сам отишао. Дугорочно бих волио да се вратим на европски континент, што укључује и наш регион, али у овом тренутку немам ни најмању идеју гдје ће ме живот одвести. Мишљења сам да је најбитније бити срећан и задовољан, и тежња ка тома је оно што ће имати највећи утицај на све моје будуће одлуке, као и до сада, али никада нећу допустити да заборавим своје коријене", истиче Адамовић за "Независне новине".
Јапанци су тихи и повучени, а наши људи су гласни
Иако разлика међу културама има, Лука истиче да се на те разлике навикао након двије године боравка у Јапану.
"Мени је било занимљиво што су Јапанци доста тихи и повучени. Они увијек, можда и слијепо, поштују правила, те од њих не одступају нити их преиспитују. Ово је другачије него код нас, гдје су људи доста гласни, а након сваког 'не', слиједи 'зашто?' или 'како да то заобиђем?'. Иако је код нас то 'заобилажење правила' можда превише изражено, ипак сматрам да је та сналажљивост и начин размишљања оно што омогућава нашим људима да често успију и буду на врховима својих поља", истиче Адамовић.
