Српска православна црква (СПЦ) данас прославља Цвијети, празник који симболизује царски и свечани улазак Исуса Христа у Свети град Јерусалим.
Христов улазак у Јерусалим - Цвијети је покретни празник који се слави дан по васкрсењу Лазаревом, односно Лазаревој суботи и Врбици, шесте недјеље Великог поста и недјељу дана пред Васкрс.
Христос је у град ушао на магарцу, а народ га је дочекао као цара, простирући испред њега хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама гранчице палме.
Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа му се придружило.
Једни су га дочекивали са палминим гранчицама у руци, други су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут.
Када је Исус Христос изашао на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана, Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!".
Али, Исус Христос је цијелим путем био жалостан и кад силазаше низ гору, баци поглед на Јерусалим у долини, заплака и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју, али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и дјецу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао вријеме у које си похођен".
Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског".
Потом Христос уђе у храм, гдје су били болесни и сакати, смилова се на њих и све их исцјели. Међу народом и дјецом завлада велико одушевљење, те су му клицали: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!"
Слушајући то, Исусу приђоше неки фарисеји и рекоше му: "Чујеш ли то што ови говоре?", а он им одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале дјеце и одојчади, начинио си себи хвалу".
Цијелог дана Исус Христос проповиједао је у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витанију.
Догађај Христовог уласка у Јерусалим на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.
Овим празником обиљежава се посљедња недјеља пред почетак Исусовог страдања, смрти и Васкрсења.
У спомен свечаног уласка Исуса Христа у Јерусалим, установљен је, још од првих хришћанских времена, празник Цвијети, али се свечано прославља тек од трећег вијека.
На Цвијети се рано ујутру на богослужењу (јутрењу), а после читања Јеванђеља, окаде гранчице од врбе и подијеле народу – зато се овај дан у народу зове и "врбица". У српској цркви се "врбица" обавља на Лазареву суботу после подне.
Тога дана скупљају се младићи и дјевојке, па међусобно мијењају цвијеће и на тај начин откривају своје жеље и љубав. На Цвијети се не игра у колу и не весели, јер још траје Васкршњи пост.
Од Цвјетнице до Духова душе умрлих су у ливадским цвјетовима, и зато се у том периоду цвијеће не бере.
У знак сјећања на народ који је у Јерусалиму Исуса дочекао палминим гранчицама, код нас је обичај да дјевојке и деца поране и наберу цвијеће. Потребно је пожурити, јер се вјерује да онај ко први стигне и узбере цвијет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно вјерује.
Цвијети почињу умивањем водом у којој су на Врбицу потопљени цвјетови како би укућани били румени и здрави.
Вјеровало се да на Цвијети треба започети неке послове, донијети одлуке. Људи уносе цвијеће у дом, ките капије, улазна врата, држе цвијеће у вази и поклањају га драгим особама.
На овај празник одвојите вријеме за себе и добро размислите о својим сљедећим корацима - јер је рад на себи најисплатљивији посао.
У Србији су Цвијети слављене и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вођа Другог српског устанка Милош Обреновић код црве у Такову подигао народ на Турке.
