Српска православна црква и вјерници данас славе Свете мученике Хрисанта и Дарију.
Хрисант је био син један Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант је изучавао најбоље школе, имајући најученије људе за учитеље.
Ипак, свјетска мудрост га је збунила и оставила у неизвјесности, због чега је туговао. Бог који о свима и свему промишља ублажио је и његову тугу, па је до младога Хрисанта дошло Јеванђеље и апостолска дела. Прочитавши то Хрисант би обасјан истином.
Но он жељаше учитеља, и нађе га у лицу некога Карпофора, свештеника, који га и настави и крсти. То се није допало његовом оцу, који је све покушао да би га одвратио од вјере.
Не успјевши ништа, отац га је најприје затварао са дјевојкама. Међутим, Хрисант побиједи самога себе и у томе, и одржа се у чистоти. Тада га отац примора да се ожени незнабожачком дјевојком Даријом.
Но Хрисант савјетова Дарију да и она прими вјеру Христову и да живе као брат и сестра, премда привидно у браку. Када му умре отац, Хрисант поче слободно исповиједати Христа и живјети по хришћански, и он и сав дом његов. У вријеме цара Нумеријана бјеху и он и Дарија страшно мучени због вјере.
Но и сам мучитељ Клавдије, видјећи стрпљење ових чесних мученика и чудеса која се пројавише при њиховом мучењу, прими вјеру Христову са цијелим домом својим. Зато и Клавдије би утопљен у воду, оба сина му посјечена, а жена му на губилишту, очитавши молитву, издахну.
Дарија толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Најзад би наређено те Хрисанта и Дарију засуше камењем у једном дубоком рову. На том мјесту доцније подиже се црква.
Близу тога рова би нека пећина, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово, незнабошци навалише те затворише ову пећину, и тако смрћу отјераше те хришћане из овога света у бољи свијет, где Христос Господ царује у вјечности.
Према обичајима, на данашњи дан требало би избјегавати кућне послове, као што је чишћење куће, прање великог веша.