Jasmina Dinić (50) iz Beograda je supruga, majka, preduzetnica, a prije svega, žena lavica, kako je mnogi koji je poznaju, nazivaju i to zbog svog zanimanja - ona je, ni manje ni više nego odžačarka.
Dugi sređeni nokti, isfenirana kosa, lepršava haljina i štikle nikako joj ne smetaju da se svakoga dana na osam sati "pretvori" u dimnjačarku, sa kapom na glavi i četkom preko ramena i da svoj posao odradi najbolje što može.
Zajedno sa mužem Radovanom, ovaj zemunski "čađavi" dvojac već 20 godina "bije bitku" sa beogradskim zapuštenim dimnjacima.
Za "Nova.rs" Jasmina priča sa koliko ljubavi radi ovaj ni malo lak posao i koliko zapravo ima posla za njih dvoje.
"Sve je manje dimničara, a potrebe su sve veće. Po završetku grejne sezone u aprilu ili u maju, građani bi trebalo da razmišljaju o čišćenju svojih dimnjaka. Najviše nas pozivaju stambene zajednice koje hoće da provjere svoje dimnjake jer nisu dirani dvadeset godina. Javljaju nam se i građani koji plaćaju preko JKP 'Infostan tehnologije' usluge dimnjačara, ali im oni ne čiste jer imaju puno posla, pa mi uskačemo u pomoć", kaže ona.
Posla ima preko glave, ali nema ko da radi, kaže Jasmina. Svi bi, smatra ona, da budu IT stručnjaci.
"Nažalost, gase se zanati, a budućnost, zarada i lijep život leži upravo u zanatima. Ali neće ljudi da budu prljavi. Meni se čude i dan danas, govore mi 'Jao kako to možeš?'. Meni je ovo kao da putujem jer upoznajem različite ljude. Ima raznih domaćina, naravno, ali uglavnom nas ljudi kojima ulazimo u domove, ugoste, popijemo kafu, porazgovaramo i tako u toku dana obiđemo bar desetak kuća, odnosno porodica", priča Jasmina dalje.
Iako je uglavnom u cokulama i kožnim rukavicama, Jasmina, kao i svaka druga žena, voli da oblači haljine, lakira nokte, a stiže i da sprema ručak.
"Djecu je, dok su bile mlađe, bilo pomalo stid jer je njihova mama odžačarka. Majke njihovih drugarica su uglavnom domaćice ili rade za nekim šalterom. Njima je moj posao bio čudan. Sad kad su starije, ponosne su na mene jer su dobile od ovog posla sve o čemu su maštale. I podigli smo ih i školovali, obezbijedili im dobar život, vodili smo ih i na zimovanja i na ljetovanja, kupovali apsolutno sve što treba. Dakle, može lijepo da se živi od posla dimnjačara ko želi zaista da radi", kaže ona.
Jasmina i Radovan su se upoznali u jednoj firmi koja se bavila čišćenjem dimnjaka, a prije dvanaest godina riješili su da se upuste u sopstveni biznis.
"Ja sam iz Prištine i 1995. godine došla sam u Beograd s namjerom da se zaposlim u Gradskom saobraćajnom preduzeću, pošto sam imala završenu Saobraćajnu školu. Međutim, nisu me primili. Sada mi je i drago jer možda ne bih imala svoju firmu. Konkurisala sam za dimnjačara, iako nisam imala predstavu o tome. Tako da sam sasvim slučajno ovdje ostala, upoznala Radovana i udala se u Zemun. I evo, već 26 godina bavim se ovim poslom. U mojoj familiji niko ovo nije radio, pa je svima bilo čudno. Ali eto, ja sam se u potpunosti pronašla u tome", priča Jasmina.
U svom poslu, Jasmina i Radovan nailazili su na različite pomalo smiješne situacije.
"Ovo je zahtijevan posao i ne može svako da ga radi. Ljudi se dovijaju, ako im je skupo da plate ili ne mogu da dođu do dimnjačara, probaju sami da očiste dimnjak, ali nije to to. Mi smo organizovali posao onako kako nama odgovara. Suprug i ja idemo zajedno na teren, odlično funkcionišemo i on mi je najveća podrška u životu. Uvijek mora dvoje da bude na terenu, jedan dimnjačar ne može da završi posao".
A kakav je zapravo posao dimnjačara i koliko je naporan i opasan, objašnjava Jasmina dok broji koliko samo opreme svakoga dana nose sa sobom.
"Najosnovniji je štoser, odnosno čelična sajla duga otprilike 11,5 metara i to mora da ima svaki odžačar. Ranije su odžačari koristili plinske boce kad ima smole u dimnjacima, međutim to je grad zabranio. Da bi se skinula ta smola sa dimnjaka, da se dimnjak ne bi palio i zapalio, koristi se to mašinsko pranje. Tu su i četka, dimnjačarski ključ za vratanca i baterijska rampa. Mnogi misle da se čišćenje dimnjaka vrši sa krova, međutim nije tako. Jedan dimnjak u jednoj stambenoj zgradi treba da ima na tavanu dimnjačarska betonska klizna vratanca i dole ispod grijnog tijela gdje se grije. Dimnjak se očisti iz tavanskog dijela, dole se pokupi garež, a kada ljudi idu na krov, može da pukne crijep, bilo šta može da se desi", objašnjava i nastavlja:
"Krovovi nisu bezbjedni, kad je nagib veći od 45 stepeni, tad se ne penje na krov. Dimnjačar kad procijeni da može, onda se popne. Nema veze da li to radi muško ili žensko. Nama treba otprilike oko sat vremena da očistimo dimnjak. Nisu svuda ista zapušenja, kuća, recimo, ima jedan dimnjak, a loži se na svakom spratu. Naše je da očistimo i sredimo sve".
Koliko zapravo ima malo dimnjačara, pokazuje podatak kojim Jasmina raspolaže, a to je da je čak njih pedeset izašlo iz struke.
"U Beogradu nas je bilo oko sto, a sada nas ima pedeset. Neki rade i masne instalacije, međutim mi radimo samo čišćenje kotlova i peći", priča Jasmina.
A najviše je nervira kada ljudi ne razumiju njihov posao, pa ih naprosto ometaju.
"Zastrašujuće je što ljudi puste životinje dok mi čistimo peć i kažu da nas neće povrijediti. Ja volim životinje, ali ne znam kakva će reakcija psa biti, šta njemu tog trenutka može da prođe kroz glavu ili neki moj pokret ako mu se učini čudan. Jedna baka nas je, sjećam se, zvala baš u jeku sezone, čula je mačku da mjauče na krovu i zove nas da joj skinemo mačku. Kažem joj gospođo, toliko ljudi čeka, a vi nas zovete zbog mačke. Pozvaću vam vatrogasce. Molim lijepo, zna se šta mi radimo", kaže sagovornica "Nove".