Дервента је 1992. године постала право мучилиште за Србе. Хрватско-муслиманске снаге убијале су на том подручју све што је било српско.
У дервентским логорима Срби су мучени на најмонструозније начине.
Преживјели за Досије говоре о тортури коју су преживјели, како су спасили живу главу али и о срамним судским пресудама и онима који пред лице правде никада нису изведени.
"Први пут када сам ушао овдје ово је био Дом војске и послије тога када сам ушао имали смо нешто не знам ни шта је било али толико ми је било тешко као да ме неко ударио нечим јаким и тешким, као маљем. Послије сам навикао. Ево сада сам ушао први пут у просторију али ми се учинила много мања јер се мени чинило много веће, можда су мени очи биле веће, у страху“, каже бивши заробљеник Перо Новаковић из Дервенте.
"Сва ребра су сломљена и са једне и са друге стране. Нема, не знам, горе када смо били биле су неке плочице, ја сам тражио комад да је само исјећи нечим вене јер не можеш више трпити ударце, не можеш поднијети. Рекох, када сједнем нећу никоме ништа говорити, ћутаћу, искрварићу и то ми је“, прича бивши заробљеник Остоја Шарчевић из Дервенте.
Остоја није искрварио, све је поднио и не ћути. Перо више нема страха у очима али има суза, оних најболнијих.
У згради су која је некада била логор за Србе и просторијама које су биле њихово мучилиште. Дом ЈНА претворен је у данашњи Центар за културу.
Страшно је, причају за Досије, и послије 32 године. Сјећања су, у тренутку, постала живља него икада.
"Тачно знам, ту сам спавао, има овај стуб овдје сам лежао а други крај мене. Страшно је ево видите. Када сам сада стао ту, сада сам се вратио стварно на све“, прича бивши заробљеник Перо Новаковић из Дервенте.
Већ почетком прољећа 1992. године Срби у Дервенти, почели су осјећати муслиманско-хрватска звјерства. Остоја је живио у Чардаку, дијелу насеља које је окружено Хрватима и Муслиманима. У њега су, удруженим снагама упали уочи Васкрса 25. априла 1992. године. На кућном прагу заробљен је са супругом.
"Чачкало се већ од првог априла, почела је пуцњава, неке припреме, мјешовите страже и видјело се да ће да 'букне' рат. Ми смо своје куће чували као и сви други. Имали смо ми до 26.4. то је био Васкрс, десетак погинулих. Све смо ми то још схватали неозбиљно али када су нам почели гинути људи видјели смо да је то крај дошао. 26.4. наше жене су биле са нама у кућама, спремале нам јести, ми смо ишли на страже. Васкрс, 26.4. ујутру, зову нас жене да идемо на доручак, оставимо све, нема никога, не пуца се, све мирно и тихо. Долазимо ми у један подрум наредане су клупе, направљена је храна. Сјели смо ми ту ненаспавани, уморни, двије три ноћи не спавамо. Дође наш један комшија Перо, узе флашу ракије и каже 'људи знате ли ви шта је данас', ми ништа нисмо знали и каже он 'данас је Васкрс.' Како он то рече то запуца са свих страна. Ми смо у подруму“, присјећа се бивши заробљеник Остоја Шарчевић из Дервенте.
Из подрума су се некако успјели извући. Сналазио се у том тренутку како је ко знао и умио. Гледао је Остоја како долазе у стрељачком строју. Међу задњима је са комшијом Миленком Радановићем остао на бранику.
У наставку погледајте комплетну исповијест страхота које су заробљени преживјели:
