Диана Милошевић и Горан Боројевић хероји су приједорске регије и Републике Српске. За вријеме Одбрамбено-отаџбинског рата свој живот као медицински радници жртвовали су свакодневно из минута у минут како би спасили борце Војске Републике Српске.
Диана је из Костајнице, а Горан из Сводне код Новог Града. Током борбених дејстава, иако су били у различитим батаљонима, сретали су се, размјењивали медицинску опрему и заједничким снагама рањеним борцима указивали помоћ.
- У Хрватској Костајници на ратишту сам била до 1992. У шестом мјесецу 1992. одлазим на пробој Коридора са мојом медицинском екипом. Тамо смо провели мјесец дана од Добоја смо завршили у Горњем Свилају. Преко Пећника, Дервенте, до Горњег Свилаја. То су биле страшне сцене. Пробој Коридора је значио пакао. Моја чета, коју је водио Милан Карапанџа то је био здружени одред, Сисак, Петриња, Двор и Костајница. Ми смо на Видовдан имали за 40 минута четири рањена и 40 повријеђених бораца. То је било страшно. Све смо извукли. Наше мртве и рањене су у Костајницу довозили хеликоптером поред старог града - прича Диана Милошевић.
- Ја сам био у 11. Дубичкој бригади. Мобилисан сам сам 29. јуна 1991. године. Мобилизацијско мјесто нам је била Кнежица. Послије тога смо отишли у Јасеновац. Након тога указала се потреба за референтом санитета у Првом Новоградском батаљону - присјећа се Горан Боројевић.
За рат се говорило да је то посао за војнике и да није за жене. Да то није тако, и да у њима може учествовати и њежнији пол доказало је много дјевојака у прошлим и садашњим временима. Диана је била једна од њих. Након доласка у пети батаљон, прича да јој је прво ратиште било Добој. Ту јој се десило да је у 40 дана имала три млада борца који су изгубили животе.
- Рајо Вујасин, Далибор Радулај и Ђурић Давор. То су све дечки који су имали 18, 19 и 20 година и сви су ми умрли на рукама. То су тако страшне сцене када видите да из некога живот излази покушавате све. Не можете их спасити, а најгоре је било кад њиховим породицама морате саопштити да више нема њихових најмилијих - појашњава Диана.
Рањени војници, без руке, ноге, крвави у тешком стању. Диана и Горан свакодневно су их гледали. Сцене које ни дан данас не блиједе из сјећања.
- Било је страшних сцена гдје сам се попела на дрво да покупим остатке људског тијела да се стави у ћебе да га може његова породица сахранити. Те ствари сад кад човјек размишља су несхватљиве. У свему томе сам се трудила да останем човјек да пружим здравствену заштиту медицинску помоћ без обзира на националност, пол, да ли је цивил, борац - каже Диана.
- На добојском ратишту сам имао два мртва и 37 рањених. На првој линији сам увијек био са својим борцима, сви рањени су добијали адекватну медицинску помоћ и услугу. Нико није остао неизвучен и незбринут - додаје Горан.
- Извршимо тријажу гдје су већа рањавања, гдје су крварења већа. Процијенимо и онда евакуишемо. Имали смо два санитетска возила тако да смо ми њих морали 20 километара возити у 4, 5 етапа који су могли сједити сједили су, који су морали лећи, лежали су, неки на поду неки на носилима и тако - говори Горан.
Диана прича да је имала и болничарке, Верицу, Стоју и Драгану. Кратко је ту била и сестра Гордана. Имала је добру опремљеност у санитету. Борце су успјели да извуку из сваког рова. Нашли су начин увијек. Пад Новог Града 1995.године био је један од најтежих момената у рату за Диану. Много рањених, несталих. Изговора да се они спасу није смјело било.
- Ја сам са возачем санитета пошла преко моста да узмем моје погинуле борце. Ја сам ишла у извлачење и тад ми је мајор Тадић рекао 'Не можеш преко моста. Мост је миниран'. Ја идем, ја морам. Диана, не можеш, дигнућемо мост у ваздух, каже он. Ја ћу пливати одговарам, а мој возач каже лако је теби али ја не знам да пливам. Узми резервни точак и препливај ми идемо по наше рањене и мртве и узели смо их - каже Диана.
Колику храброст је Диана као жена у рату показала свједочи и командант Петог батаљона из састава Прве пјешадијске бригаде Новог Града, Мирко Новаковић.
- Кад су у питању ратишта, често пута сам сарађивао са Дианом. То је неминовно, али та организација коју је она поставила у том одјељењу. Она је развила санитетску службу у цијелом батаљону у свакој нашој чети је обучила санитетске четне људе који су водили санитет у четама, са одређеном опремом, лијекови и остали неопходни материјали. Збрињавање рањеника је била на изузетно високом нивоу. Имали смо два санитетска возила у батаљону и били смо један од најопремљенијих батаљона што се тиче санитетског рада - изјавио је Мирко Новаковић, командант Петог батаљона из састава прве пјешадијске бригаде Новог Града.
Диана је била херој прошлог, садашњег, а биће и будућег времена. То су Миркове ријечи. Доказала је то она својим дјелима, а једна сцена никада му додаје неће бити избрисана из сјећања.
- Пролазио сам поред Диане, она је не само као медицински радник која је држала свој руксак напуњен лијековима него је лежала иза једног камена држећи пиштољ, стварно нисам имао шта да јој кажем. Била је спремна да употријеби и ватрено оружје. Кад се све то завршило успјели смо извући нашег погинулог друга. Смогао сам снаге да јој кажем да води рачуна управо код таквих ситуација јер то није прикладно за једну дјевојку, иако се говорило да је рат за мушкарце. Она је показала својом храброшћу и као човјек не само да је медицински радник него у много случајева као борац - додаје Новаковић.
Тим који су чинили Диана и Горан у рату надјачао је све.
- Горан и ја смо почели сарађивати. Ја сам имала добро опремљен санитет и почели смо размјењивати лијекове некаква сазнања о ратиштима на овом и оном мјесту. Он је имао троје рањених и ја сам отишла по једног његовог рањеног борца гдје смо га једва извукли и од тад сарађујемо свакодневно када је требала помоћ њему или он мени и онда смо били ту једни за друге. Имала сам доста лијекова да сам могла дати и њему - прича Диана.
У моментима када су долазили рањени није било простора да се размишља о било чему. Само је постојао један циљ да се борцима укаже помоћ. Статистика рањених расла је из дана у дан. Горан је имао само 26 година када чинио све ове херојске подвиге. Сјећа се Мостобрана 1993. године гдје је имао 11 мртвих и 70 рањених војника.
- Било је тешко. Знате управо на Мостобрану требало је само гледати тих 11 мртвих и рањених. Један дио је успио прећи, један не - рекао је Горан.
- Имам спискове рањених и на којим квотама. Ја то узмем прелистам чисто да се присјетим тих времена, али није једноставно. Остало ми је најтеже када је на Мостобрану један борац, не из мог батаљона, већ из трећег, Новоградског, ишао је крај моје санитетске станице и само се чуо прасак. Граната му је пала тачно између ногу остао је без обје поткољенице. Ја сам га збринуо зауставио крварење и узео његове поткољенице онако у чизмама. Ставио у санитетско возило и одвезао до најближе прихватне станице - додаје Горан.
Кроз Пети пјешадијски батаљон прошло је више од 1.000 бораца. На путу слободе погинуло их је 31, а 86 рањено, међу којима су и тешки инвалиди. Бранити отаџбину у том времену није био лако, али Диана и Горан никада нису погазили Хипократову заклетву.
- Послије потписивања Дејтонског споразума ми смо извршили реорганизацију наше јединице, мислим на бригаду гдје смо од шест пјешадијских батаљона створили два моторизована батаљона. Ја сам био командант другог моторизованог батаљона и тад је Горан припао мени. Ја о њему не могу рећи онај ток док је био у саставу првог батаљона. Чуо сам пуно пута за њега за његов рад, храбрости, али је и код мене је тај кратак период иако није било борбених дејстава био организован. Увијек спреман да са одјељењем пружи медицинска помоћ било коме и у било које вријеме - говори Мирко Новаковић.
Прошло је 30 година од рата. Република Српска је наш највећи залог, највећа тековина за коју смо дали највише. Више од 23.000 људи је уградило животе у темеље Републике Српске. Једна је истина, каже командант Мирко. Наша отаџбина је животима одбрањена, а крвљу натопљена.
- Слике не блиједе и неће никада изблиједити. Република Српска и када је створена захваљујући Војсци Републике Српске, нашем народу, то је наша највећа тековина. Она кад је створена одмах је била нападнута од разних непријатеља како изнутра тако и сада. Сада смо у строју за одбрану Републике Српске и бићемо и даље и увијек ћемо је одбранити - поручује командант Новаковић.
Диана Милошевић и Горан Боројевић одликовани су Крстом Милосрђа. Добили су и бројна признања за допринос и свој хумани рад. Поручују: И данас би стали за своју Републику Српску и бранили је исто као што смо тад.
Диана и Горан су безброј пута ризиковали свој живот у рату како би спасили наше борце. Дали су све од себе. Њима, Мирку и свима онима који су своје животе уградили у темеље наше државе. Треба да бранимо оно што су створили и треба да будемо свјесни коју слободу заправо данас имамо.
