Уколико Драгољуба Благојевића, пензионера из Добоја, ословите са Омер Синановић, нећете погријешити. Оба имена и презимена су његова и плод су сплета несрећних околности које су обавиле његов живот од најранијих дана ратне 1942. године.
Почетак Драгољубове приче почиње 9. децембра 1941, када је његова мајка Цвета мучки страдала под налетима јединица “Црна легија” Јуре Францетића у Добоју, надомак гробља у Доњем Придјелу.
Наиме, када су непријатељи извршили напад на село, она је узела своје двоје дјеце, Драгољуба који је имао око двије године, и кћерку, Драгицу, која је имала три мјесеца, и пошла у збјег. Нажалост, није успјела да побјегне од непријатеља. Пронађена је заклана, извађених очију, с бебиним пеленама у рукама.
Њу је мртву, без дјеце у близини, пронашао Благоје, њен супруг који се у тренутку напада на село налазио на војном задатку у Горњем Придјелу.
Мислећи да су са њом страдала и дјеца, Благоје је супругу Марицу сахранио, а поред њеног имена на споменик је ставио и имена дјеце, Драгице и Драгољуба.
Како сам постао Омер
Истину о својој дјеци сазнаће тек двије деценије након свирепог пира војске НДХ, 1962. године, након што је Омер Синановић, у својој 21. години живота, коначно одлучио да открије истину о свом поријеклу.
Наиме, након што је као дјечак одведен у дечји логор у Градишки Драгољуб бива усвојен од стране муслиманке Вахиде Синановић, тада двадесетдвогодишње удовице из Завидовића, која је на наговор своје мајке усвојила и мушко дијете, пошто је већ имала кћерку. Малишан је добио име Омер, по њеном покојном супругу.
Међутим, када се поново удала, њен нови супруг тражио је да се малишан врати у сиротиште, јер он није желио да га подиже.
Из прихватилишта у Завидовићима до доласка у Дом у Тешњу, 1948. године, селио се по домовима у Бијељини, сарајевском Кисељаку и Јакешу код Модриче. Како је рекао у интервјуу за РТВ Добој, добро памти када му је жена која га је усвојила рекла да је одједном непожељан.
– Живио сам ту четири до шест мјесеци, када јој је мајка преминула, па се са кћерком и са мном, преселила у Завидовиће. Зашто, не знам. Имала је тад 23 или 24 године, запослила се, упознала се с једним младићем са којим се касније и вјенчала. Након годину дана, када су добили своје дијете, рекао јој је да ситуацију око мене рјешава како зна, да неће да ме подиже. И она је мене дала у привремено прихватилиште. Обилазила ме је неколико пута, а онда су ме премјестили и више није знала шта се дешава са мном. До дома за дјецу у Тешњу, преспавао сам, све ми се губи у магли. Касније сам тек сазнао гдје сам све био. Био је мај мјесец 1948. године када сам дошао у Тешањ – започео је он своју причу.
Одлазак у сиротиште
Како је рекао, био је прљав, вашљив и у старој одјећи, након чега су га радници дома окупали и средили. На питање како се зове, навео је име које је једино знао, Омер Синановић.
Године које им је навео одредио је произвољно, према својим вршњацима, те је рекао да је 1941. годиште. У сиротишту је завршио основну школу, након чега се, са стипендијом од општине, приликом уписа средње школе преселио у ђачки дом. Уписао је средњу економску школу.
Пред полазак у војску није имао мира. Ријешио је да испита поријекло свог презимена. Наиме, све оно што је симболизовало живот војника у касарни тог времена, слање писма, посјете, слање пакета и одјеће, подстакло је његову жељу да потражи своје сроднике. Након што је добио посао у Народној банци у Добоју, гдје је поново сплетом животних околности упознао новинара Душка Паравца, новинара “Ослобођења”, замолио га је да му помогне да сазна истину о својој породици.
– Он је долазио код нас у банку, а ја сам радио на извору података кад му леже плата из Сарајева. Једног мјесеца, у договору са директором филијале, договорио сам се да му дам плату исти дан. Направио сам му интерни налог, и исплатио му на благајни, тада сам га питао “Били ми ви нешто помогли”. Рекао сам му, имам један проблем, а знам да сте ви врстан новинар, да објавите један чланак о мени, па ће се ваљда неко јавити. Рекао је кроз осмијех може, те и да дођем код њега у канцеларију. Имао сам само једну слику и нешто сјећања.
Када сам дошао, испричао сам му своју причу. Негдје ми је у подсвијести да је ту ниска кућа, приземна, да има у близини виноград, да је жељезничка пруга близу. Рекао сам, да ли је то нека књига, филм, или сјећање, не знам. Рекао сам му само да обрати пажњу на наслов, јер, када човјек узме новине, погледа новине, па га она наслов иритира, питање је да ли ће прочитати садржај. Рекао ми је да не бринем. Била је субота, 13. октобар 1963, када је у “Ослобођењу” изашао чланак под именом “Омер тражи своје име”. Од ничега је направио добар текст.”, рекао је он.
Текст у “Ослобођењу” довео до изненадне посјете
Текст је изазвао велику пажњу јавности, а како ће се убрзо испоставити, дошао је и до правих руку. Наиме, једнога дана док је био на послу, њему је у посјету дошла група људи, на челу са човјеком, за кога ће се касније испоставити да је његов отац. Осјећај неиздржа и немира, натјерало га је да истога дана, иако су се другачије договорили, оде и посјети кућу Благоја Благојевића.
– Једног понедјељка, као и сваки дан, дошао сам на посао. Ушао је у канцеларију мој пријатељ, Ђорђе Илић и рекао ми “Омере, чекају те неки људи овамо у ходнику”. Питао сам колико их има, рече ми да их има 5 или 6, али сви у плавим униформама. Кренуо сам према њима, колико сам брзо ишао ка њима, они су се све више удаљавају, такав сам дојам имао. Када сам дошао до њих, окружили су ме. Настао је тајац, десета, петнаестак секунди, нико ништа да пита. Ни они шта питају, нит ја њих. као да ми је неко на уво рекао “Јави се, Омере, ред је да се ти први јавиш”. Поздравио сам се редом са свима, не знајући ко је ко око мене.
Касније, када сам се окренуо, човјек којем сам првом пружио руке, имао је осмијех, али и истовремено и грч на лицу. Извадио је новинарски чланак о мени, гдје се видјела само слика. Пита он мене “Јеси ли ти ово” на шта сам рекао да јесам. Онда ми је рекао да је у рату изгубио сина, па сам дошао да поразговарамо. Ту су са њим били његов брат, два пријатеља са којима је радио на жељезничкој станици и била је његова трећа жена. Тај разговор никако није могао да иде својим током, био је пазарни дан, ходником су се само кретале странке. Онда сам му рекао, ајмо ми негдје у кафану, тамо ћемо поразговарати. Да бих изашао из зграде, требала ми је дозвола, коју ми је шеф моментално дао.
Ту је радила као конобарица Марица, чији брат је живио са њим у дому, те је знао његову причу, коју је испричао и својој сестри. Како је рекао, чим је видјела његовог оца, рекла му је да је он њему фамилија, да имају заједничких црта. У кафани су сједели пола сата, али су поново пролонгирали озбиљнији разговор, јер је било бучно. Договор је био да он оде у њихову породично кућу у суботу.
“Да ти ниси мој брат?”
Након тога, вратио се у канцеларију, али како није имао мира, ријешио је да крене бициклом из свог дома ка дому Благоја Благојевића. Да би их нашао, питао је малишана из бошњачког дијела мјеста гдје им је кућа. Малишан је тад сео са њим на бицикл и повео га је пут села. Ту га је рука судбине спојила са дјевојчицом, за коју се касније кроз разговор испоставило, да је његова сестра.
– Када сам се нашао са њом, питао сам је да ли за где је кућа Благоја Благојевића. Погледала је у мене и само ме питала “Да ти ниси мој брат?”. Реко, не знам. “Мој тата је јутрос био у банци, код неког. Претпоставља да би то могао бити његов син”. Она је била његова кћерка из другог брака. Тада сам је загрлио и пошли смо пут куће. Дошли смо кући, ту нас је дочекала жена која је била и у банци. Рекла ми је “ти ниси могао да сачекаш суботу?”
Стари је спавао, било је око три, пола четири. И он ме је исто питао. Сјели смо, није прошло ни двадесетак минута, соба је била дупке пуна. Сви су већ сазнали да је био у банци. Сједели смо, причали, отворила су се врата, и ушла је једна жена. Настао је тајац. Кад ме је угледала, пришла је и рекла “Омере, можда те задњи пут зовемо Омере. Ако будеш имао биљег изнад пазуха на пет прста и два свртка на глави, ти си Драгољуб”. Када је стари то угледао, скочио је и рекао “Ти си мој Драгољуб!”. Била је то снаја од мог оца, његовог брата жена – рекао је он за РТВ Добој.
ДНК анализа као коначна потврда
Како се касније испоставило, она је Драгољуба прва окупала када се родио, те је запамтила све детаље. Заклела се да то неће никоме рећи, те за та два обиљежја, сем ње, нико други није знао. Идуће године, када је био у војсци, иако је био сигуран да је Драгољуб, Омер је ријешио да све истјера на чистац и да кроз тадашње најсавременије и доступне анализе, све то званично и потврди.
То је успио уз помоћ свог друга из војске, коме се повјерио, а за кога се касније испоставило, да има ујака који је био начелник очне клинике у Сарајеву, а који је претходно био начелник криминалистичког завода у Загребу. Након што су га упутили у Омерову причу, прошло је двадесетак дана када му је стигло писмо да се јави на испитивање, због чега је добио осам дана одсуства из војске. Када је дошао кући и саопштио оцу, он испрва није био за то, али је касније пристао. Након обављања прегледа у Криминалистичком заводу у Загребу, послије два сата, добио је папир на којем је писало да има преко деведесет посто поклапања са својим оцем. Према његовим ријечима, то су прославили у кафани на жељезничкој станици, гдје је много возова прошло прије него што су се одлучили да крену кући, гдје је тек настало весеље.
Написао књигу, о њему снимљен и филм
Данас, послије своје филмске животне приче, Драгољуб (80) може да се похвали да је богат човјек, ма супругу са којом је 55 година у браку, а са којом има двоје дјеце, кћерку и сина од којих је добио четворо унучића и истиче да је данас, послије свега, срећан човјек.
О свом животу и нестварном заплету који само судбина може да изрежира, Драгољуб је написао и књигу којој ће на корицама писати “Од Омера до Драгољуба”.
Прошле године у априлу мјесецу у Добоји је представљен филм “Не плачи мајко” Милане Мајар, која је о Драгољубу снимила документарни филм. Уз њега, том приликом, били су сви његови најмилији, преноси Блиц.
