Услови никакви, што се тиче живота. Тако се могу описати услови у којима се живи у српским селима око Санског Моста. И у 21. вијеку боре се да имају струју, воду и добар пут. Како та борба изгледа најбоље знају Лазо и Стоја. Свој живот одлучили су провести у селу Дабар, тачније у засеоку Бранковићи.
Немогуће је, причају за „Досије“, у данашње вријеме живјети без струје од које зависи скоро све у једном домаћинству.
„Ево видите, овако ја то спустим, ето мени је битно само мало свјетлости да имам да бих се ја лакше могла кретати, то нам је мала просторија па може се. Љети се и може поднијети, дан је дужи и имамо више свјетлости, међутим, иде зима и већ у пола 5 је ноћ. Везани смо за кревет. Свијећу не могу да поднесем, много дими и тај мирис, то је лојаница и то ми прилично смета и здрављу па сам била принуђена да овако на уљу као кандилу“, прича за „Досије“ Стоја Павић, село Дабар, заселак Бранковићи.
„Немогуће је живјети у данашњем времену без струје, фрижидера“, каже Лазо Петровић, село Дабар, заселак Бранковићи.
Због тога су скоро свакодневно принуђени ићи у Сански Мост. Током љета је кажу још горе. Храна се брже квари па су принуђени да се довијају како знају и умију. Стоја има и неке трикове како да, оно што спреми одстоји макар дан дуже.
„Све иде тешко, ја се прилично сналазим, испечем па у мале теглице и одозго пребацим маст да то држи, да имам и за други дан и онда тако. Направим нека кисела тијеста, имају јаја има нешто конзервирано.“ „Значи, не може ништа дуже?“, „Не може, само данас што направим то поједемо или евентуално маст ставим у неку посудицу малу да имам за други дан“, каже Стоја Павић.
„Данас купим и поједем, сутра тако опет и ето. Идем у Сански Мост аутом, скупо кошта али мораш, таква је Федерација Босне и Херцеговине“, наводи Лазо Петровић.
И такав је у већини случајева живот малобројних Срба који у њој живе. Тежак и изазован. Ништа боље стање није ни са водом. Сналази се ко како зна и умије. Цистерне, кишница и бунари у већини случајева су спас. Како је упалити машину за веш или суђе Стоја је и заборавила јер све пере ручно. Много посла „пало“ је на њена леђа јер Лазо има и здравствених проблема. Једина свијетла тачка је причају што макар цистерне не плаћају.
„Воду дотјерам, имам бунар иза и дотјерам цистерну. Ту нам излази у сусрет ко има личну карту Дабра, дају нам воду џаба, ту не плаћамо а ови остали плаћају. Мало је повратника у Дабру, раније је било доста. Водовод, пуштена је прва фаза, СФОР је горе избацио воду на Вилодеру и то вам је одавде једно 15 километара, међутим то су они све опљачкали и разнијели. Требала општина, у то вријеме Месуд Шабић био начелник, требао дати 50 хиљада КМ али није хтио да би добили воду. Имали смо воду прије рата, нисмо сви али смо имали“, присјећа се Лазо Петровић.
„Ја од госпође Деонићке добијем цистерну два пута годишње. А цистерна воде може бити само два мјесеца оно друго морамо ми. Тамо има мали бојлер на сунце, грије се и навече ја се тако окупам. Ја хватам кишницу па онда са том кишницом ја перем веш, искористим прилику, треба башту залити, не можеш, оно што преживи преживи, колико могу ја залијевам а када видим да је вода у опасности онда престанем залијевати па шта Бог да“, каже Стоја.
Иако ауто имају, путеви су веома лоши па се боје да дуго неће издржати. Посебно је тешко зими.
„Путеви, оде нам ауто, Лазо је доста скроман, Богу хвала имамо то ауто некако смо се снашли да можемо до града доћи али оде нам ауто, путеви лоши сада су то нешто равнали а до сада било је свакако“, прича даље Стоја.
Тражили су и питали у општини када ће добити струју. Одговор је био увијек исти. Све остане само у ону чувену ријеч политичара, обећање.
Опширније погледајте у видео прилогу из емисије „Досије“.
