Исповијест жене током њене посјете манастиру Острог препуна је емотивних детаља.
Она је доживјела право чудо и како каже, осјетила милост Светог Василија Острошког.
– Годишњи одмор сам сањала, чекала, радовала се, али и стрепила да ли ћу успјети да се одморим.
Иза мене је остала једна напорна година, а све је могао да ријеши један пут на море, а успут и посјета манастиру под Острогом, гдје сам планирала да се поклоним моштима Светог Василија Острошког. Од дана када сам сазнала за Свеца, слава му и милост, тражила сам његову помоћ, молила сам му се, била спокојна кад год бих позвала његово име. Каква год да ме недаћа чекала, осјећала сам да је било који исход баш онакав какав треба да буде – започиње она своју исповијест.
– Иако се, како народ каже, не планира ићи у манастир под Острогом, испланирала сам да ћу неки дан од одмора отићи и затражити благослов од Светог Василија Острошког, слава му и милост. Причају људи, чак и моји најближи, он не да грешном и лажном покајнику да приђе његовим моштима. Такви људи падају у несвијест, у некакав транс, тресу се, плачу и монаси их износе на ваздух, моле се за њих и поливају их светом водицом. Само прави покајници могу да се помоле и цјеливају његове мошти. Неколико пута сам ишла, пјешке се пела до горњег манастира и нисам осјећала умор ниједног момента. Ништа сем упорности и благостања. И овог пута сам хтјела исто да осетим, јер живот који нам се намеће управо нам узима та два најважнија осјећаја – да можемо све недаће издржати, колико год да нам је тешко а има наде и она нас чека само ако не одустанемо.
Планирала сам и то љето, а планирати се не ваља, да мир који сам изгубила опет потражим понизно, кротко пред његовим моштима. Један дан сам провела рачунајући колико ме кошта пут, кад да кренем, кога све да водим, да ли ћемо се уморити, а то ме је бринуло само што је умор постао неизоставни дио мене. Увече сам заспала уз молитву, али узнемирена, и нађох се на добро познатом путу. Запамтила сам сваки камен, коријење стабла и знала сам да се пењем ка манастиру. Било је тако стварно, јасно и слава му и милост, осјетила сам га. Пробудила сам се мирна, послије много времена. Доста сам се промијенила од посљедње посјете манастиру, дозволила сам да ме људи промјене и ја сам попустила. Страх, озлојеђеност су владали мноме. Похлепа и љутња су ме обузели и кад сам се пробудила потпуно мирна, са великом одлучношћу сам ријешила да одем на Острог.
Није ми дао, зауставио ме кад сам направила корак, пропала и летјела два метра у мрак. Наиме, ту ноћ кренула сам у шетњу, насмијана, срећна, задовољна и не слутећи да ћу сљедећег тренутка лежати сама у мраку, обливена знојем и пресавијајући се од бола. Мјесто где смо шетали, није било освијетљено, ја свакако тапкам у мраку јер се слабо види, а овај пут сам закорачила мислећи да испред мене има тло – њене су ријечи.
Пропала сам, закуцала се, несвјесна шта се деслило, само сам чула како кост пуца. Није ме напустио, био је и тад поред мене, зауставио ме да се не набијем на шиљке арматуре које су зјапиле из земље тик поред моје главе. Све остало се брзо одвијало, као на филму, хитна помоћ, болница у Рисну, превоз авионом до Београда, операција и бол.
Језиву поруку ми је послао, слава му и милост, да нисам била спремна да корачам као некада ка њему. Нисам била чиста, мирна и кротка као некад. Дозволила сам да ме ово зло вријеме и зли људи промјене, да постанем озлојеђена, несрећна, несигурна, уплашена, без осмијеха и задовољства да је ово што имамо сасвим довољно да идемо даље неискварене душе и да нас трка за новцем и влашћу неће нигдје довести. Чека ме дуг и тежак опоравак, али већ сад знам да ћу са још већом жељом у себи кренути на пут ка Светом Василију Острошком – завршава своју исповијест она.
