Славиша Деспотовић из Доње Чађавице, код Бијељине, прије седам година преживио је несрећу након које, према ријечима љекара, једна од милион особа остаје жива - пољопривредна машина ишчупала му је руку, а "заварена вена" спасила живот.
Славиша је радио на имању, силирао кукуруз и при поласку кући изгубио свијест, те упао у силажни комбајн.
"Послије неког времена дошао сам себи, видио плаветнило неба изнад себе и машину која ради под пуним обртајима. Помислио сам - Боже, како се извући, ово је смрт, али не брза него тешка и дуготрајна патња. У том моменту све моје мисли су се у секунди премотале кроз цио живот. Моја ћеркица Марина, која је тада имала четири године, појављивала ми се пред очима", прича Славиша за Срну.
Он наводи да му је "Божија воља у том тренутку дала снагу да се сам извуче из те машине и позове помоћ".
"Свјестан сам био и видио да немам руку, десни рукав моје мајице био је сасвим исјечен. Успутне повреде биле су сломљени зуби, нос, оштећено уво... А једина мисао је била да нећу преживјети", прича Деспотовић.
Славиша објашњава да је имао и среће јер је машина у коју је упао "залијепила артерију, те тиме спријечила даље крварење".
"Вена је фактички била запаљена, односно `заварена` и спасила ме", наводи Славиша.
Деспотовић је преживио и данас опет ради пољопривредни посао, наслијеђен од прадједова.
Нема цијелу десну руку, чак и један дио кључне кости, а 30 дана након повреде провео је у бијељинској болници, потом у болници у Фочи у хипербаричној комори, гдје је лежао 10 дана да би се припремила операција.
"Никада нећу заборавити докторе који су ми давали снагу сваког часа, у сваком тренутку", истиче Славиша и наводи да је он за љекаре био херој и феномен.
У Фочи, гдје су му урадили операцију, провео је 24 дана, а послије је враћен у бијељинску болницу, те потом кући.
Славиша каже да му је кључна кост избила на површину и пробила кожу, па је поново морао на операцију.
Данас је Славиша огорчен што као осамдесетодстотни инвалид никада није од града или било кога добио помоћ.
"Незапослени смо и супруга и ја. Дјеца мала, а родитељи имају по 80 година... Ја сам све мање сам способан да радим на имању, а принуђен сам да се бавим послом који је хљеб са седам кора", истиче Славиша, који са пет прстију на једној руци (лијевој) настоји да прехрани породицу.
Он каже да је био одбијен гдје год да је дошао и у свим институцијама у којима је затражио помоћ.
"Сва лијечења која сам имао, а и прошле године је била операција кичме у Бањалуци, све партиципације, све бање, морам сам да плаћам. И људи запослени у тим институцијама чуде се да све сам плаћам, па и партиципацију", наводи Славиша.
Он објашњава да је од надлежних тражио могућност да га уврсте у било какву категорију како не би плаћао партиципацију, али да је одговор био негативан.
Чак је добио сугестију да као добровољни давалац крви може да оствари здравствену његу без било каквих накнада.
"Тако нешто предложити човјеку у мом стању и након свега да би добио бесплатну здравствену његу - јесте сулудо", каже Деспотовић.
Ситуација је за њега, како каже, више него компликована и неподношљива.
"Цијели живот сам помагао, давао, чинио све када је некоме било потребно. Учим и своју дјецу томе", закључује Славиша, који седам година мучи своју муку и још не може да вјерује да за њега нема никаквих олакшица, преноси Срна.
