Сребрни крин или љиљан цвијет је који симболизује Пресвету Богородицу. У хришћанском свијету којем он и припада означава чистоту, узвишеност и достојанство. Међутим, то муслимане није омело да га злоупотријебе у своје сврхе и у потпуности му промијене значење. Отишли су толико далеко да су га изједначили са такозваном Армијом БиХ па претворили у значку која се додјељивала као ратно одликовање за исказану храброст у борби против Срба. Иако је то један о најчешће коришћених симбола у свјетској историји то је кажу историчари несумњиво српски симбол који се осим у историји помиње како у Старом тако и Новом завјету.
Српски симбол
- Тај несумњиво српски симбол, односно, симбол који има широку употребу који се јављао још у старом вијеку, у средњем код других народа, који је на овом подручју везан за српску средњовјековну историју доживио је веома озбиљну политичку злоупотребу 90-их година - каже Горан Латиновић, професор историје на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци.
- У Вуковом рјечнику он се преводи као Богородичин цвијет. Вук је то навео по томе како њега народ назива, дакле то није плод тезе једног човјека, аутора већ је у народу познат као Богородичин цвијет и он га је тако унио у рјечник и у многим другим рјечницима налазимо ту дефиницију љиљана или крина као Богородичин цвијет односно цвијет који симболизује пресвету Богородицу - сматра Дејан Дошлић, виши асистент на катедри за историју Филозофског факултета у Бањалуци.
- Када погледамо икону Пресвете Богородице, на покрову преко главе на десном и лијевом рамену постоје три звијезде, а оно што је нама посебно интересантно, јесте да те звијезде које указују на те карактеристичне црте пресвете Богородице су у виду крста,а између кракова крста се налазе четири љиљана и љиљан заиста и у том смислу указује на узвишеност на достојанство и на љепоту која се у духовном смислу приписује пресветој Богородици - рекао је Зоран Пајкановић, свештеник Епархије бањалучке.
У цвијету љиљана, препознајемо и Свету Тројицу. Три различите стране које се спајају у једну. То само показује прича за „Досије“ отац Зоран Пајкановић колико се крин приказује у нашој цјелокупној традицији и иконографији.
- Љиљан који се приказује на три стране се разгранава, а спаја као у једном свежњу представља Свету Тројицу која има три лица а по суштини је један Бог тако исто и тај крин који се показује у нашој цјелокупној традицији не само код Немањића. Дакле, на Западу и Истоку, крин поприма чисто хришћански карактер јер има три цвијета и спаја се у једно. Имају на надгробним споменицима љиљани који указују на Свету Тројицу - додаје свештеник Зоран Пајкановић.
Био је и владарски цвијет. Симбол владара који влада у име божије. Иако се користи свуда у свијету на овом подручју каже Дејан Дошлић везан је ипак за нашу српску средњовјековну историју. У српским земљама ширио се са развојем хришћанства.
Ипак, свој пуни израз љиљан је доживио за вријеме династије Котроманића чија je средњовјековна држава била препознатљива баш по њима. Након крунисања, Твртко Котроманић посветио се управо дефинисању љиљана као свог владарског симбола односно грба своје династије.
Иако је био толико коришћен у средњем вијеку љиљан је код нас, каже Дошлић ипак пао у други план. У први је избио двоглави орао као симбол наше најмоћније светородне династије Немањића и крст са оцилима, односно препознатљива четири С.
Вијек у којем су четири пута мијењана обиљежја БиХ. Свако сљедеће није имало везе са претходним а разлог је био само један наметнути своје идеје и приближити их становништву. Управо је у том наметању предњачила СДА.
- Ту требамо имати у виду да је Странка демократске акције у том тренутку преузела на себе одговорност, односно, она је била та која је покушала да уведе у посљедњу фазу заокруживање муслиманског односно бошњачког идентитета што су започели муслимански интелектуалци 60-их година прошлог вијека када је то кренуло од афирмације муслимана, отварања муслиманског питања, актуелизовања тога да муслимани буду проглашени као посебан народ у социјалистичкој Југославији. Таква тенденција се наставила одмах 91. године па је на засједању скупштине Социјалистичке Републике БиХ од 27. фебруара покренута иницијатива од посланика СДА за промјену обиљежја - каже Милена Михаљевић, историчар.
Све ово прича за „Досије“ Михаљевићка, указује на једну чињеницу. Муслимански политичари и те како су системски радили на осмишљавању обиљежја како би искључиво себе повезали са средњовјековном босанском државом.
А њихова идејна рјешења ни мање ни више подразумијевала су грб који је усвојио српски краљ Стефан Твртко Котроманић. Ипак, засметала им је лоза са крстићима па су одлучили да је уклоне под изговором да није прикладна том времену. Боја заставе требала је бити плава, међутим на томе је све остало. Иако су идејна рјешења прошла јавну расправу даље од тога нису могла, јер се у БиХ почела осјећати ратна атмосфера.
- Да су они заиста преко тих идејних рјешења и рада стручне подгрупе покушавали на одређен начин себе идентификују са династијом Котроманића, свједочи нам додатно и чињеница да су се одмах након одржавања референдума од 29. фебруара и 1. марта 1992. године ова идејна рјешења помињу као обиљежја за нелегално проглашену тзв. Републику БиХ. Оно што је интересантно и треба поменути, јесте да је Енвер Имамовић радио на тим идејним рјешењима званичних обиљежја за тзв. Републику БиХ па је само дошло до неких ситних промјена. Свијетло плава боја заставе промјењена је у бијелу, то је учињено из разлога што се већ та застава користила као симбол територијалне одбране под којом су се борили - поручује Милена Михаљевић.
Приписује се Имамовићу и рад на идејном рјешењу за обиљежје такозване Армије БиХ.
И рекло би се тежња за повезивањем никада није ни престала. Најбољи доказ за то је значка златни љиљан. Исти онај којем су измијенили изворно значење и отишли толико далеко да су га почели додјељивати припадницима тзв. Армије БиХ као највише ратно одликовање за исказану храброст. А храброст се исказивала управо у борби против Срба. Та храброст је за њих очигледно значила напад на небрањена српска села и српске цивиле. Најмањи број оних који су га добили појашњавају историчари а до којег се дошло истраживањем јесте чак њих 1747.
А оно се занимљиво је није могло добити без сагласности предсједништва такозване Републике БиХ. А то је значило само једно, директно је Алија Изетбеговић одређивао ко треба а ко не добити то одликовање. Значком златни љиљан одликовано је и 14 припадника одреда Ел Муџахид.
Своје „херојство“ су кроз значку златног љиљана каже Милена Михаљевић, покушали да дигну до надљудског херојства. Због тога смо дошли у ситуацију да се помоћу пропаганде кроз бошњачку штампу готово читава Армија БиХ изједначи са златним љиљаном.
- Током овог ратног периода можемо видјети да је од стране муслиманског односно бошњачког политичког и војног руководства ово значење попримило изразито милитаризован карактер и да се једино могло повезати са тзв. Армијом БиХ па самим тим њихова првобитна идеја да преко златног љиљана своје становништво убиједе да су њихови преци владари из династије Котроманића, довело је до тога да га они не могу доживљавати као остатак из даље прошлости и сам симболички капитал љиљана за њих је просто повезан са тзв. Армијом Републике БиХ - истиче Милена Михаљевић.
Бошњачка нација никла на српској етничкој основи
Због тога је важно прича и професор Горан Латиновић, имати у виду да је савремена бошњачка нација превасходно никла на српској етничкој основи. А преузимање тог симбола, у ствари је попуњавање историјске традиције које у суштини и нема.
- Наравно, ми не оспоравамо никоме данас да се изјашњава како жели и да баштини шта хоће, али се мора имати у виду да је сребрни крин, односно љиљан, односно, Богородичин цвијет, током средњег вијека на овом простору превасходно везан за историју српског народа, за српску династију Котроманића која је владала земљом Босном све док Турци Османлије нису дошли и уништили је. Ја бих овдје указао на још један апсурд који говори о тим дилемама код савремених бошњачких идеолога. Након потписивања Дејтонског споразума, код Санског Моста је подигнута џамија у част Мехмеда Освајача турског султана који је уништио средњовјековну Босну а потом је у Сарајеву подигнут споменик краљу Твртку Првом Котроманићу најзначајнијем владару средњовјековне Босне. Очигледно да постоје нека лутања, дилеме које доводе до бројних апсурда у вези са савременим бошњачким националним идентитетом - прича Горан Латиновић.
Међутим, њима је очигледно историјских корјена и те како фалило. Да је тако, доказ је и чињеница да је СДА на својим заставама користила искључиво полумјесец и звијезду.
Ово је и само један од разлога због којег се не смијемо одрећи средњовјековне Босне и њене династије. Крајње је вријеме да се кроз изградњу споменика, уџбеника из историје и наставни план и програм ствари поставе на своје мјесто и да се уради оно што је пропуштено прије више од 30 година и бар мало покуша поправити оно што смо и те како занемарили.
- Срби су пропустили прилику да 1991-1992. године да тај стари грб, грб династије Котроманића, искористе као један од симбола уз грб Немањића на српској тробојци. Да то буде заједно са грбом Немањића симбол. Односно нови грб Републике Српске тада Републике српског народа која је већ мијењала своје име - додаје Горан Латиновић, професор историје.
Да се преко грба Котроманића повезују са средњовјековном државом и на тај начин продуже континуитет свог постојања на овим просторима у покушајима бошњачки политички врх никада није стао. Наша је обавеза да никада не дозволимо да га злоупотребљавају и присвајају они којима он не припада.
Историјске чињенице немогуће је промијенити и то би свима требало бити јасно. За наук би требала да буде и ова лекција да је љиљан односно Богородичин цвијет симбол чистоте и чедности, стари хришћански симбол и да ће као такав заувијек остати симбол српске историјске баштине упркос свим покушајима фалсификовања историјских чињеница.
