Милица Мршуља са Косова, на самом почетку свог живота доживјела је оно што смо имали прилику гледати само у филмовима, оставила ју је мајка усред зиме, на снијегу, у кутији поред контејнера.
А све је почело зиме 1994. године, када је једна беба у фебруару мјесецу пронађена крај контејнера испред музичке школе у Гњилану.
Пети фебруар 1994. године, у гњиланско породилиште стиже тек рођена беба, остављена у картонској кутији у Улици цара Лазара. Када је доведена у породилиште, добила је све оно што јој је суровост живота одузела приликом узимања првог даха, љубав, пажњу, посвећеност и надимак - Нера, по грчкој богињи храбрости. Тај надимак, начинио је од Милице праву ратницу, жену и мајку за примјер, данас успјешну списатељицу, новинарку и талентовану глумицу.
Од Гњилана 1994. до Лесковца 2024. године, пут је био дуг, трновит и на самом почетку, тежак. Наиме, да је усвојена и да није биолошко дијете породице Николић, Светлане и Љубише, сазнала је на најсуровији начин, од вршњака, током бомбардовања Југославије 1999. године.
"Имала сам пет година, 1999, када сам сазнала да сам усвојена и то на ружан начин, од дјеце на улици. Они су то чули од родитеља, па су се мало играли рата против мене. Послије сам сазнала да сам усвојена са три и по мјесеца и да сам рођена на Косову", испричала је Милица.
Светлана и Љубиша, брачни пар из Лесковца који није могао да има дјеце, били су пуни љубави од првог тренутка када су је узели у руке. Када им је испричала шта су јој другари рекли, објаснили су јој да можда нису њени биолошки родитељи, али да је она њихова кћерка.
"Сјећам се, мајка ми је тада то лијепо објаснила и ја сам то, како кажу, лијепо прихватила. Тад ми је мама објаснила да није могла да ме роди, али да ме је носила у срцу, као и да ме је друга тета родила. Она није могла да ме задржи, а да су они силно жељели бебу", додала је, преноси "Стил".
Како се испоставило, Светлана је нашла прави начин да у њој умири оно неумириво и болно што настаје када вас неко гађа у најслабију тачку бића. Међутим, ране које су се направиле ипак су оставиле ожиљке са којима је морала да научи да живи.
"Много ми је то помогло да преболим задиркивање дјеце. Мада, и дан данас, остало ми је у подсвијести да сам на тај начин сазнала. Можда би било боље да је то било другачије, касније, у старијем животном добу. То задиркивање се наставило и кроз основну школу, гдје сам већ била већа и знала сам, ако ме неко пита 'знаш ли да су тебе узели из дома', кратко одговарала 'знам'. На тај начин, они су били заустављени, нисам им давала простора да иду даље. Сад као одрасла особа, мајка и жена, схватам да је то била грешка и кривица родитеља те дјеце, која су причала то пред њима и дозвоилили им да се тако понашају, дјеца у том тренутку за то нису била крива", прича она.
Ко су јој прави родитељи, одакле је, чија је, почело је да је копка у пубертету. Први покушај да сазна све детаље, није уродио плодом, али је слагалица полако почела да се склапа.
"Никад ме није занимало до 16. године да сазнам. Све до 16. године била сам убијеђена да сам била у дому за незбринуту дјецу у Београду. Кад сам ушла у пубертет, кад је кренуло прво заљубљивање, дружење, размишљала сам, шта ако случајно на тај начин упознам неког ко ми је брат или сестра, да ми је род, да сретнем мајку или оца на улици, а да не знам ко су? Плашило ме је све. Тад се отворила та тема, питала сам родитеље, рекла сам 'вољела бих да знам ко сам, шта сам, одакле сам'. Тад су ми рекли да ни они не знају све, идемо у центар за социјални рад и покушаћемо да сазнамо. Тамо сам сазнала да сам са Косова", додаје.
Клупко је кренуло да се одмотава. До информација је било тешко доћи, а и када би дошла до новог сазнања, неки ожиљци су постајали већи.
"До тих папира сам много тешко дошла, сва врата су ми била затоврена. Све је било некако баш сумњиво, касније сам сазнала да ми је отац био утицајан човјек на Косову, као и да је он све то, наводно, заташкивао. Покојни тата ми је рекао да сам усвојена у Гњилану, и да ме је биолошка мајка напустила јер је то морала. Кад сам сазнала гдје, није ми било свеједно. Они су знали информацију да сам пронађена поред неке школе, мислим да је била музичка у питању, као и да се улица звала Цара Лазара. Зато што је била Улица цара Лазара, у болници су ми дали име Зорана Лазаревић, пошто сам пронађена у зору у тој Улици цара Лазара".
Са тим чињеницама, почела је да се буди у њој и тјескоба. Како је неко могао да остави дијете на улци, каква је то особа? До биолошких родитеља још увијек није успјела да дође.
"Сазнање да сам остављена на улици ме је прилично продрмало и пореметило. Анскиозност, напади панике, схватила сам да стварно нисам била жељена. Са родитељима сам то некако превазишла. И ништа нисам нашла у папирима. У папирима је писало, НН лице, 5. фебруар 1994. године. Било ми је лакше, мислила сам, ко зна гдје су отишли са Косова. То ме је држало пар година, и онда сам поново почела да тражим", наставља причу Милица.
Једног дана, одлучила је да потрагу рашири преко друштвнеих мрежа. На Фејсбук групи посвећеној Гњилану, оставила је статус који се раширио као пожар. Ускоро су почела да пристижу прва сазнања.
"Имала сам 18 година када сам преко једне фејсбук групе 'Гњилане' гдје сам анонимно објавила своју причу. Почели су да се јављају сви који се сјећају тог догађаја. Медијски сам тражила и ништа нисам нашла. Само ми је један старији новинар рекао да се сјећа информације да су 'Вечерње Новости' објавиле да је нека беба пронађена. Међутим, ја то нисам нашла".
Поново је почела да зове телефоном центар за социјални рад. У једном таквом разговору, сасвим случајно је открила како је и гдје је заиста пронађена. То сазнање, помјерило јој је тло под ногама.
"Кад сам комуницирала са радницима из центра у Гњилану, ништа нису хтјели да ми кажу. На крају ми се јавила крајње нељубазна радница центра, која ми је дрско рекла 'Ма, зашто ти тражиш то ђубре које те је оставило поред контејнера?'. Тада сам први пут чула за ту информацију. Кад сам се сабрала, питала сам је да ли је то истина. Рекла ми је 'Да, да, ми то знамо, била си у кутији остављена, непокривена, да умреш. И ти тражиш ту особу'. Не могу да тврдим да је то било тако, јер ми је то речено преко телефона, али да јесам била код школе и на улици, јесте истина", каже Милица.
Ускоро је дошла прво до рођака биолошке мајке, па и самог разговора са њом. А, да би дошла до тога ко јој је мајка, морала је да разговара са чак седам жена које су напустиле своју дјецу те године на Косову. У први мах, жена за коју је сазнала да је њена мајка, одбијала је то да призна. А онда...
"Хтјела сам да је питам зашто. То сам и у књизи записала 'И тиква има коријене'. Прво, ја сам тад била дјевојка, знала сам да ћу једног дана бити мајка и нечија жена. Занимало ме је да знам, да не дај Боже, налетим на некога ко ми је рођак. До сусрета је дошло преко људи, на крају ми се јавио њен брат од стрица, који ми је рекао ко је она. Занимљиво је да сам морала да причам са седам жена, јер је 1993. на 1994. чак њих седам напустило своју дјецу. У разговору са сваком од њих причала сам о томе када је која напустила своје дијете и зашто. Онда сам дошла до ње, позвала је. Знала сам да има породицу, све и нисам жељела да јој кварим ту идилу. Прво није хтјела да призна, па је онда рекла да је то нека њена рођака, и на крају је ипак признала све, дошла је у Лексовац. Загрлила ме је, почела је да плаче... Не могу да кажем да сам била равнодушна у том тренутку...", присјећа се даље.
На питање "Зашто" добила је одговор да је морала то да учини јер није имала подршку партнера који је био ожењен, али ни својих најближих.
"Није била малољетна, али ми је рекла да је то морала да уради због биолошког оца. Он је био ожењен, био је на функцији тада на Косову, а да она није имала подршку својих родитеља. Просто је, како је рекла, морала то да уради. Тренутно живи у једном граду у Србији. Нисам сигурна да њен данашњи муж и дјеца знају шта је урадила", прича Милица.
Све што је прошла у животу до данас, учинило је Милицу јаком женом, сву своју тугу и страхове преточила је у ријечи. Кроз своје романе, испољила је невјероватан дар за писање, који није прошао незапажено. Оно што је истакла као "главног кривца" за то, била је управо њена животна прича.
"У филму 'Тома' има једна реченица 'Срећни људи не пишу пјесме'. Стојим иза тога, неко ко је заиста испуњен и срећан, не може тако лако да напише ниједну срећну реченицу. Та потреба за писањем је настала из туге, из емотивне празнине. Двије књиге сам написала до сада, и од како сам постала мајка, од како сам испуњена љубављу, не могу да спојим двије реченице", каже она.
Када је постала мајка, и први пут узела свог сина у руке, схватила је шта је њена биолошка мајка уствари учинила. Тада је одлучила да пресјече сваки контакт са њом.
"Више не желим да се чујем и виђам са њом. Кад сам је позвала први пут, рекла ми је 'Ако хоћеш, можеш да ме удариш, можеш да ме пљунеш, можеш да ми радиш шта хоћеш'. Онда сам јој рекла 'Нећу ништа. Ти си ме родила, хвала ти. Да ме ниси родила, не бих била овдје гдје јесам'. Међутим, када сам родила сина 18. септембра прошле године, када сам га узела у руке, тада сам схватила колико је лошу ствар она учинила, да је тиме што ме је оставила на улици хтјела да убије оно што је родила. Тог тренутка сам спознала да не могу да јој опростим и да заборавим док је жива. Нисам јој то рекла", наставља.
Данас је новинарка, глумица и списатељица која иза себе има неколико књига. Успјешна, рекло би се, у инат свему што ју је снашло на рођењу. И док је у глуму и списатељиство ушла из љубави, у новинарство ју је гурнула корона.
"До сада сам написала љубавни роман из два дијела, први 2015. године, и он пратио љубав старије и млађе особе. Дала сам тад професорима да га прочитају. Међу њима, био је и Никола Пејаковић. Кад ми је рекао, зашто ја овај роман не могу да купим, схватила сам да он треба да изађе из штампе. Био је прави бум на тлу бивше Југославије. Новинар сам постала случајно, када је корона стопирала глуму. Супруг је видио оглас на локалној телевизији да се тражи новинар, отишла сам на пробни рад и добила сам посао. Планирам да се вратим и глуми, тренутно пишем монодраму", каже она.
Ипак, син Илија и супруг Милош, данас су приоритети, уз породицу која јој пружа пажњу и љубав. Све оно што јој је на почетку живота, неправдено замало одузето.
"Дијете има двије баке, једног деку, одговорног оца и пуно љубави. У сваком тренутку знам да имам њихову пажњу", закључила је она.
