У рјечнику Јелене Перић не постоји подјела на мушке и женске послове, и већ 11 година изазива дивљење, чуђење и изненађење код свих који први пут посјете Ауто-сервис Перић.
Управо је ова млада жена, супруга и мајка двојице дјечака својим избором занимања помјерила границе, јер она је једина жена ауто-лимар у свом крају, пишу "Независне новине".
“Пуних 11 година радим као ауто-лимар, а све је кренуло случајно и уз мога супруга Стевана који се, такође, бави овим послом и има своју радионицу. Када бих долазила код њега, до гараже, да видим шта ради, помагала бих му с времена на вријеме. Све је почело од ситница, као што је додавање алата и помагање при неким тежим пословима. Мени то није било тешко, напротив, свидјело ми се, интересовало ме је како иде процес фарбања, како се припрема монтажа. Све ми је то било занимљиво и од супруга сам све научила”, прича Јелена.
Кроз осмијех додаје да мисли да је једина жена у Српској која је и ауто-лимар, јер како каже, није чула да има још жена које се баве овим занатом, али би јој било драго да није једина.
“Учила сам заиста од најбољег, иако ме често муштерије питају ко је бољи мајстор, супруг или ја. Одговор на то питање зависи, неко каже да сам ја боља, али ту смо негдје”, прича Јелена и додаје да се мушкарци више изненаде када је виде у гаражи.
Према њеним ријечима, навикла је на изненађења која изазива код муштерија када први пут дођу и оставе свој аутомобил у радњи.
“Када Стеван мени каже ‘Јелена, де заврши фарове’, или нешто друго, или када каже муштеријама да ћу ја лакирати, обично су сви у невјерици и имају и мало неповјерења. Међутим, ми смо мала средина, доста је наших суграђана чуло за мене и сада је то сасвим другачије од мојих почетака, јер су ме упознали”, каже Јелена.
Истиче да у послу не наилази на потешкоће, јер ради оно што воли, а сваки нови аутомобил је изазов и пресрећна је када четвороточкашима врати стари сјај.
“Ја ово не сматрам тешким послом. Наравно, има дана када човјек није расположен, али ја и тада у гаражу улазим са осмијехом. Нема алата којим не знам руковати, а у овом послу мораш бити концентрисан, детаљан, прецизан и стрпљив. Када сам тек почела да радим, лакирање аутомобила ми је било мало проблематично, то је било теже савладати, јер потребно је доста труда и рада. Моја прва лакирања, првих, мјесец, два, знала су се завршити и у сузама, јер сам била жељна да научим, али не може у једном дану. Током година смо показали наш квалитет, па имамо и супруг и ја сталне муштерије, које се изнова враћају. Настојимо да прво муштерија буде задовољна, па тек онда ми”, прича Јелена.
Додаје да се са супругом од посла одмара када оду ван града, гдје су сами, својим рукама, из темеља направили викендицу.
“Има већ четири године како смо муж и ја, сами, од темеља почели да правимо наш мали рај и то је све највише урађено ноћу, јер немамо времена дању од посла у радионици. Било је ту посла и моторком, окушала сам се и у зидању, једноставно, све што супруг ради, радим и ја са њим. Он понекад буде и љубоморан када ја то урадим брже или боље, каже да и он учи од мене, а често ми каже, ма уради ти то, ти ћеш боље”, објашњава Јелена.
Уз осмијех додаје да поред рада у радионици и викендици има и још један посао, онај најбитнији, а то је посао мајке.
“Имамо два дјечака, дванаестогодишњег Ђорђа и осмогодишњег Стефана, и они воле да буду са нама у радионици, посебно старији син, са нама је стално. Ђорђе шмиргла фелге, све спрема и учи од нас и баш смо поносни на њих”, прича Јелена.
Додаје да све у животу, па и разни послови носе одређену тежину, али, напомиње, код ње нема мушких и женских послова.
“Све се може када се хоће, за све мораш имати вољу, а ја сам примјер да ако нешто истински желиш, онда ћеш и успјети. Поручила бих свим женама да не одустају од својих циљева, јер колико год нешто било тешко, нека не одустану и прате своје снове. Посебно поручујем свима да се не осврћу на то шта ће неко рећи, и како неко дијели послове. Ми смо жене, и жене могу све”, закључила је Јелена.
