Да ли сте знали да на Балкану постоји разграната мрежа посебних курира? Људи које не познајете, али знате некога ко их зна, или их не зна, али вам ти људи помажу у наизглед безизлазним ситуацијама и са другог краја региона вам донесу нешто што вам у тренутку живот значи?
Рада и Илир спадају међу те људе, а Илирова прича о посебним куририма са Балкана ове године је номинована за Европску новинарску награду.
Илиров брилијантан текст преносимо у цjелости:
"Био је још мрак док сам ишао Патаркијином према Музичкој академији, дезоријентисан и збуњен тог раног мартовског јутра у Сарајеву. Звоно са катедрале, која се налалзи одмах иза ћошка, звонило је шест пута. Уз посљедњи удар црквеног звона, иритантан звук телефона протресао је моје поспане мисли.
"Хеј, гдје си?", чула се Рада која је звучала љутито.
Погледао сам у телефон, 6.02 часова. Проклета катедрала. Је л' се и Бог успавао овог јутра?
"Шта је проблем? Касним само два минута!", рекао сам, помало љут на себе.
У том тренутку сам је угледао, на углу Штадлерове и Пеливануше, тамо гдје смо се договорили, стајала је крај аутомобила. Примијетила је и она мене. Обоје смо спустили телефон. "Хајде, пожури", рекла ми је.
Рада не воли кад други путници касне и то не зато што не умије да буде стрпљива. Кад њен посао то захтијева чекаће и сатима ако треба. Али не данас. Рада је имала згуснут распоред. У 6.05 изнад Паркуше покупили смо пакет. У Добрињи нас је у 6.25 часова чекао један младић, који је кренуо да ради у једном хотелу на албанском приморју. Потом, у 6.30, на Мојмилу, прекопута Џамије Краља Фахда (највеће у Сарајеву, поклон Саудијске Арабије, оп. аут), покупили смо доктора који често иде овом рутом. Потом се иде ка Палама, гдје смо покупили Ивану, програмерку, која је кренула пут Београда на пословни састанак и у посјету рођацима.
Рада зна да ако ја касним два, три или пет минута, сви други ће морати да чекају бар толико, а можда и дуже, ако нас заустави семафор. Рада мрзи кад је људи чекају. Људи, који чекају људе које она вози, пакете које она преноси а који су подједнако важни, такође мрзе да чекају. Тог дана, поврх свега, Рада је хтјела да стигнемо до Дрине и да пређемо границу прије него што крену гужве, што ће бити око 8.30 часова. Ако не стигнемо, сви ови људи ће морати још дуже да чекају.
"Ти сад јасно у чему је проблем?", питала је изненада док смо јурили Улицом маршала Тита. Било ме је мало срамота. "Али шта ћеш? Стићи ћемо", рекла је... "Како си? Шта има ново? Како ти је мама?"
Откако је почела да "скупља" путнике од Сарајева до Београда прије 20 година, Рада је вршила и додатну функцију, постала је дио неформалне поштанске мреже. Она преноси нешто што неко жели да пошаље, докле год је то легално и може да стане у аутомобил. И да није Раде, за многе људе би ово било много теже. Свуда широм бивше Југославије, рат је створио границе које "сијеку" породичне, пријатељске и све друге везе (осим можда мафијашких). Након тога услиједило је стално распадање инфраструктуре - путева, транспортних рута, аутобуских линија, поштанских услуга - која је некада држала Југославију на окупу. Готово као да је неко хтио да се побрине да сви будемо удаљени једни од других, унутар наших зидина и све хомогенијих етничких заједница.
"Једном ми је жена дошла у Београду, купила је све што можеш да замислиш. Понијела је два џиновска џака и пита ме хоће ли бити мјеста у гепеку. Погледам у један џак и на врху видим огромну кесу кокица. Помислим, добро госпођо, да ли заиста мораш да шаљеш и кокице? Постоје кокице и у Сарајеву, али шта да радиш, шаље то мајци. Наћи ћемо мјеста", препричава Рада.
И моја торба била је пуна пакета који је требало да стигну до Београда, носио сам бокс Дрине за пријатеља, а синоћ ми је предата коверта са документима, каквих и за кога нисам знао, али је било битно да стигну у Београд што прије. Била је ту и врећица пуна неког чудног праха, грубе текстуре са громуљицама. Човјек који ми је предао врећицу рекао ми је име те супстанце, али га нисам разумио. Поновио је, и даље га нисам разумио али сам се правио да јесам. Сада сам се питао да ли је тај прах легалан. Надао сам се да јесте. Дјеловао је као ок тип. Особа која нас је спојила, такође је дјеловала ОК. У сваком случају, боље је да ово не помињем Ради. Ако је било мјеста за кокице, мора да буде мјеста и за мој чудни прах.
Свој "посао" неплаћеног поштара почео сам у јесен 2020. године, када сам почео да путујем од Београда до Приштине толико често да су људи то примијетили (иако, да би људи примијетили довољно је да путујете чешће него никад).
Једног дана позвао ме је пријатељ са којим се дуго нисам чуо, али је некако знао за моја скорашња путешествија. Породица из Приштине била је на одмору у Београду и њихова кћерка је заборавила једну лутку. И док на мапи временске прогнозе на РТС Приштина стоји као дио Србије, што се тиче пошти, овај град не постоји, као ни друга мјеста на Косову гдје Срби нису већина. Приватне курирске службе су прескупе. Једини начин да лутка стигне у Приштину јесте да је неко понесе са собом.
"Да ли би ти било тешко да урадиш то? Није хитно. Уствари, јесте. То јој је омиљена лутка".
Други пут захтјев је стигао са друге стране: Хеј, је л' и даље имају онај Скендербеу? Молим те понеси ми два, баш ми недостаје. Потом, у Приштини није лако наћи филм за фотоапарат, а у Београду постоји једна радња гдје није много скуп. Можеш ли да ми донесеш пар комада? Неколико мјесеци касније, на листи мојих успјешно обављених задатака биле су и грамофонске плоче неких београдских бендова, килограм суве кобасице, кључеви од нечијег стана, књиге Петрита Имамија о заједничкој историји Срба и Албанаца.
Тада сам почео да схватам да готово све личне размјене између Србије и Косова, између блиских чланова породица, рођака, пријатеља, између оних који су остали, или су побјегли током рата, оних који су остали и оних који су заробљени негдје између, зависе од три аутобуса који су саобраћали дању или ноћу између Београда, Приштине и Призрена и малих група људи који су путовали тим аутобусима.
Једног послијеподнева у мају 2022. године, кренуо сам ка билетарници БАС-а. Кораци су ми били све ситнији јер узак ходник од шалтера до одлазних перона био је пун путника, кофера, узвика, журбе, конфузије, загрљаја и пољубаца.
Усред метежа, поглед ми је привукао стари аналогни сат. Дуге бијеле казаљке показивале су смирујући призор: 15.49. Волим када стигнем раније, чак и ако је то само један минут.
У том тренутку зазвонио ми је телефон. "Гдје си ти?" Није звучао љуто, али је звучао као да је стигао прије мене и на вријеме. Почео сам да објашњавам да сам стигао раније, али онда сам погледао на телефон, 15:52, о Боже...
Срели смо се на улазу на перон. Нисмо се знали, али смо се лако препознали. Држао је огромну кутију са синтесајзером, пакет који је требало да доставим заједничком пријатељу.
"ОК, то је то", рекао сам узимајући кутију и растали смо се. Био сам поштар са мисијом, и није било времена да се испричамо као људи. Потрчао сам на шалтер да купим карту. Напољу, на перону 4, путници су улазили у аутобус за Приштину. Док су возачи у чистим бијелим кошуљама ужурбано паковали пртљаг, моју пажњу привукла је старија госпођа у црном, која стоји крај џиновског цегера. Био је толико велики, да није било јасно како га је донијела дотле. Стрпљиво је чекала у реду. Осмијехнула ми се и започели смо разговор.
"Гдје ћете на Косово?"
"Не путујем ја, сине. Шаљем ово својој породици".
Почео сам да је запиткујем шта им шаље, али један кратак поглед на огроман кинески цегер одговорио је на сва моја питања. Био је пун домаће хране, пажљиво спаковане у пластичне кутије сладоледа и стаклене тегле. Јесу ли то сармице од виновог лишћа? Видио сам и пластичну кутију са логоом сомборског сира, обмотану дебелим гумицама тако да, каква се год мистерија унутра налазила, можда и нека салата, не проспе током пута.
Рекла ми је да њена сестра са породицом живи у Грачаници. Није била код њих од како је почео ковид. Нада се да ће их посјетити ускоро, можда идућег мјесеца, када заврши контроле код љекара.
"Често шаљете ствари?"
"Не тако често. Имају они хране доље, није да немају. Али, воле када им ја скувам. Недавно, моја унука је славила рођендан, па ето, има и торта. Овако је згодно, само убацим у аутобус. Другачије би било немогуће".
Како сам сазнао путујући и разговарајући са десетинама људи који шаљу и добијају ствари широм Балкана, није све само питање хране и њене кварљивости. Прије је питање да су неформалне институције поузданије од формалних - ако и када уопште постоје.
Сједећи са возачима у полумрачном кафеу крај пута звучног имена Европа у рано љето 2022. године, покушавао сам да схватим шта то људи шаљу. Већина путника сједила је напољу, чекајући на знак за полазак.
"Шта људи шаљу? Па, све. Документа углавном", рекао је један возач, Африм.
"Папирологију за пензију тамо у Београду, за оне који су радили у фирмама прије рата, за некретнине, ако неко нешто продаје на Косову. Лијекове. Људи шаљу и новац. Мобилне телефоне, одјећу. Свакакве ствари".
"Да ли понекад имате невоље због тога?", питао сам. Африм ме је оштро погледао. Можда је помислио да сам пандур. Његов колега Един је ускочио: "Догодио се некад да људи не дођу да покупе своје ствари, или траже од нас да их доставимо на неко друго мјесто... Како, дођавола, то да урадим?"
Слање пакета аутобусом или таксијем, преко возача, пријатеља или познаника, један је од најфункционалнијих друштвених открића на Балкану. Брзо је као брзина аутомобила или аутобуса. И у мјесту гдје су повезаност жељезничким и ваздушним путем уништени, или једноставно укинути, то је најбржи начин да се ствари пошаљу или приме.
Једна одређена особа - возач, пријатељ или познаник - води рачуна о тој пошиљци. То је особа коју познајете или сте је бар упознали, неко с ким сте се некад руковали и размијенили пар ријечи. Дјелује да је у тих 30 или 60 секунди ниво повјерења изграђен на ниво већи него што бисте икад успоставили са било којим радником поште, који се крије иза шалтера украшеног промотивним стоцк фотографијама на којима се виде жути комбији који увијек стижу на вријеме.
Да ли бисте више вјеровали: а) компанији са слоганом који гарантује да ће ваша пошиљка бити испоручена у наредних 48 сати и пружа вам могућност да пратите путању своје пошиљке помоћу специјалног кода или б) возача који на питање "Када ће отприлике стићи?", стидљиво постављено да не изгледа као да га, не дај Боже, пожурујеш, јер има право да стигне кад год пожели - прво погледа у даљину, увуче дим, па издахне: "Зависи од шпица, али не прије девет”? И увијек вам дају вријеме које је прерано. Боље ти да чекаш, него цијели аутобус.
Некако, изненађујуће, за велики број људи на Балкану, одговор је под б.
Потом долазимо до цијене коштања. Када пошаљете поштом, постоји број релевантних критеријума - тежина предмета, вриједност, раздаљина и брзина испоруке. Поштански сајтови и апликације испуњени су детаљним табелама и калкулацијама који вам омогућавају да предвидите цијену готово у цент. Са калкулатором или без њега, та цијена је често поприлично висока. Међутим, када пошаљете неформално, тада улазите у поље магичног Балканског ритуала, ограниченог јасним правилима у оквирима кога апсолутно ништа није јасно.
Када пријатељ или познаник преузме пакет, нудити новац за ту услугу је стравична увреда. Неписано правило каже да оног ко помаже треба позвати на сок и кафу, али дискретно, да изгледа као да их позивате јер заиста желите да попијете пиће са њима.
Када су у питању возачи аутобуса, ствари су мало другачије. Сваког дана, некад и два пута дневно, носе пакете преко границе, преузимајући ризик (мада, често провјеравају шта је унутра; ако дјелује нелегално, опасно или ломљиво, одбиће, без обзира на то колико им се пара понуди). Пажљиво прате коме шта носе и гдје их људи чекају. Записују имена и бројеве телефона, позивају пошиљаоце са једва освијетљених стајалишта на ауто-путу, свађају се са људима који касне или који су једноставно заборавили да се појаве и преузму свој пакет.
Укратко, очекују да им платите, и то из доброг разлога. Али, транспорт ствари аутобусом није стандард, нити аутобуске компаније званично то одобравају, тако да обично не постоји цјеновник. Зависи од тога шта шаљете, а понекад и од расположења возача, али неки наплаћују готово по цијени аутобуске карте или бар пола цијене. Други дозвољавају да сами одредите...
И тако, стижемо то драгоцјеног друштвеног правила познато као "Кол'ко даш". Као и многошта друго у овом региону, ово правило није оно што се чини. Наоко, слободни сте да самостално процијените вриједност услуге. Међутим, оно што ви заправо процјењујете је процјена друге стране трансакције, односно колико ће новца бити потребно да се друга особа не увриједи. Зато чешће плаћате више него што услуга заиста вриједи. Ипак је и даље јефтиније од поште и неупоредиво занимљивије.
Прошлог љета дјеловало је да су прошли дани када је прелаз Мердаре био мјесто гдје сте очекивали проблеме, било као Србин на косовском пункту или као Албанац на српском пункту. Ипак, како смо се приближавали из Куршумлије, са српске стране, аутобус је утихнуо и атмосфера је постала мрачнија и напета. Постојао је осјећај злокобног ишчекивања.
Можда су томе допринијеле сцене пустоши свуда око нас. Празна поља, празне улице, празне куће. И потпуно празан пут.
Ту и тамо, на знаковима дуж пута видите албанске топониме. Али, овдје Албанаца нема већ дуго времена. Кроз аутобус се чује позив и на српском и на албанском: "Припремите личне карте!". У част међусобног непризнавања Србије и Косова, пасоши су овдје неважећи. Прво је ушао српски полицајац. У мртвој тишини је сакупио наше легитимације и пажљиво их поређао на длан, а затим изашао. Послије провјере, возач нам је вратио наше личне карте, али смо морали да их задржимо само минут, пошто је сада ушао косовски полицајац. Цијели поступак је поновљен.
Одједно, ето га проблем. Цариник је почео да загледа пртљажник аутобуса. Свађао се са возачем и показивао му нешто. Путници са десне стране аутобуса су га помно гледали, а путници са лијеве стране су гледали оне са десне стране, јер нису могли да виде цариника. Шта је нашао? Хоће ли нас пустити? Дубоко покопани страхови су испливали. Знали смо да је све могуће.
Возач је одмахнуо главом. Исто је учинио и цариник. Залупио је вратима пртљажника. Опет смо могли да дишемо. Ушли смо. Сада видимо знакове са српским топонимима, али нема Срба.
На мом путовању са Радом, имали смо густ распоред, али је она дозволила брзу паузу на бензинској пумпи јер је неко морао да оде у тоалет. Искористио сам прилику да испушим цигарету, тачније, то је оно што сам желио да урадим када сам схватио да их више немам. Срећом, имао сам кутију Дрине коју сам понио да доставим пријатељу Бојану у Београд. Не би му сметало.
Бојан припада малој групи новинара у Србији који неуморно пишу о злочинима у БиХ деведесетих. Сваке недјеље линкови до чланака које, страх ме да нико не чита, стижу у мој инбокс. Тренутно ради на документарцу о Београдском кругу, не тако малој групи либералних интелектуалаца и мировних активиста који су се успротивили режиму Слободана Милошевића раних деведесетих. Тридесест година касније не постоји ни далеки ехо њихових гласова на српској политичкој сцени.
Док возимо преко Романије дјелује као да путујем кроз једну од Бојанових прича. Прошли смо кроз предиван крајолик источне Босне и видјели знаке неке од најгорих топонима рата, мјеста о којима су многи у Србији чули само током свједочења у Хагу о масакрима, силовањима и етничком чишћењу.
Рада, која је српска избјеглица из Сарајева, која је побјегла из града на почетку рата, сада живи на Палама, са веома јасним ставом о овој теми: "Ми смо били срећни. Моју породицу и мене нико није повриједио, нити смо ми икога повриједили." Да је било другачије сумњам да би било могуће да обавља посао који обавља: "Отишла сам у Сарајево одмах након рата. Немам шта да кријем."
Коначно смо стигли до Дрине: "Пушио сам Јорк из Ровиња", Бојан ми је рекао, "све док све везе са Хрватском нису прекинуте 1991., па сам прешао на Дрину".
Лоша одлука, Бојане, јер везе са Босном такође нису потрајале. Почео је да је пуши опет почетком двијехиљадитих у Сарајеву. Бојан обожава Сарајево, некад само тамо оде и врати се живљи него икад.
Зашто сам му ког ђавола доносио Дрину? Зар је нема у Београду? Некако, у марту 2022. године, 140 година стара дуванска фабрика из Сарајева, која је пословала у земљи гдје су готово трећина одраслих пасионирани пушачи је угашена. Старе Дрине је пак било, и Бојан је хтио да је пуши докле год може. Питао сам се да ли можемо да тврдимо исто за Београдски круг. Антиратни покрет у Србији је сломљен, а ми годинама трошимо старе залихе идеја. Али оне се смањују.
Када смо стигли у Београд, потражио сам особу којој је био намијењен прах. Пронашао сам је у дворишту једне виле у центру града. Улица је била пуна у поподневној гужви, али у дворишту, пуном црвених и жутих цвјетова, била је комплетна тишина. Њено име је било Лула и сама је била као та вила - елегантна, тужна, интровертна. "Нисам дуго излазила. Ово више није мој град", рекла ми је.
Испоручио сам писмо и торбу. Одлучио сам да не пропитујем за садржај коверте. Претпоставио сам да постоји разлог зашто је залијепљена. Међутим, нисам могао а да не питам за торбицу пуну мистериозног праха.
"Тархана", Лула се насмејала. "Мјешавина за супу. Моја тетка Ешрефа из Травника ми ово спреми и шаље ми преко сестрића. Другачије праве у Србији, добро је, али ја волим њену."
Лула је имала шта да каже о пакетима који се шаљу између Београда и Сарајева. Рођена у Сарајеву, од краја шездесетих живи у Београду.
Она је особа која је одмах након почетка опсаде Сарајева прикупљала и слала хуманитарну помоћ у опкољени град. Борила се да свака пошиљка стигне коме је намијењена. И борила се за хиљаде њих, пошиљке и људе. "Када данас видим картонске кутије, осјетим мучнину."
Оставио сам је на тераси старе виле, како гледа цвијеће, гдје је полако жвакала сјећање на вријеме када је неки отпор постојао.
Посљедњи пут када сам видио Раду, било је у ресторану недалеко од великог паркинга у Сарајевској улици у Београду, гдје обично скупља и оставља своје путнике. Читав дан је провела у колима и била је веома уморна. Рекла ми је да у посљедње време губи свијест. Неки дан једва је ушла у аутомобил. Ипак, превозила је путнике и пакете. Сада је кренула да прима редовну терапију, рекла ми је, и ствари иду на боље. Био је топао дан. Наручили смо лагани ручак, супу и купус салату. Кафана је била празна и конобар се досађивао, па је добацивао шале. Рада га је шармантно игнорисала.
"Имам причу за тебе", рекла је.
"У Сарајеву, постоји жена, Босанка, Мирсада. Има мужа и сина, а син је имао друга, Србина, Марка, који није имао родитеље. Много га је вољела. Али, тада је рат почео. Питала се шта да ради са њим. Мирсада је сакрила Марка у својој кући, како га не би убили. Рекла ми је: 'Радо, крила сам га у замрзивачу. Син ми је отишао на фронт, а Марко је био у замрзивачу'."
"Крила га је док није пронашла особу од повјерења, која би га пребацила на територију Републике Српске, а потом у Београду. И тако, вријеме пролази, а Марко постаје веома успјешан човјек. Оснива породицу, започиње посао и све му иде глатко. Мирсади умире муж, остаје са сином. Не знам све детаље, али некако су ступили у контакт са Марком, након свих тих година..."
"Онда и њен син умире и Мирсада остаје сама и Марко остаје једини ког има у животу. Од тад, откако радим, он јој шаље ствари. Кесу пасуља, паприке, љешнике, кајмак, теглу меда. Увијек још шаље и нешто новца, 50 или 100 евра, али увијек и храну. Питала сам га једном: 'Марко, момче, купујеш ову храну, а она мора да излази да је преузме, па да је носи до свог стана. Зар ти не би било лакше да јој пошаљеш новац, па да сама то купи?' А он ми каже: 'Радо, покушао сам то, али она је тако срећна када добије ту кутију кајмака, да може да каже, гледајте шта ми је мој драги Марко послао!'"
И тада сам коначно схватио. Нису у питању ствари које путују, већ људи. А само онда када људи не могу, они шаљу ствари. И чак и тада, уствари, није у вези са тим стварима које путују, већ у осјећајима људи.
Напомена: Текст је у оригиналу писао Илир Гаши и номинован је за European Press Prize 2023. Едитована верзија текста преузета је са сајта Гардијан.
