Одавно се показало да сваки ар земље на Златибору има своју вриједност, и то поприличну.
И док су неки одлучили да своје парцеле продају, породица Тодоровић из града се преселила на дједовину и почела бавити сеоским туризмом.
То се показало као одличан потез, јер су у јеку пандемије корона вируса, али и након тога многи грађани потражили мир у нетакнутој природи.
"Кад се каже Златибор већини је на памети језеро у центру и поплочани трг, али ова планина је много више од тога. Овдје у селу на само десетак километара од центра људи долазе да пронађу своју природну оазу и то успијевају, јер овдје се тишина заправо чује. Ваздух је феноменалан и како су нам рекли гости као да се продише пуним плућима", каже за РИНУ домаћица Јелена Тодоровић.
Њихово домаћинство право је мало парче раја на земљи, кућице су дрвене и традиционално опремљене. Гости долазе из свих дијелова Србије, региона али из далеких земаља.
"Посјетила нас је гошћа из тропских крајева и она је овдје код нас на Златибору први пут видјела снијег, то је било опште одушевљење и заиста права радост", додаје Јелена.
Да би покренули свој посао Јелена и њен супруг Александар користили су подстицаје локалне самоуправе, а захваљујући субвенцијама у плану је и проширивање капацитета.
Оно по чему се још истичу јесте производња домаће органске хране на њиховом имању, стога гости на трпези добијају искључиво домаћу, здраву храну - а паре само капљу.
"На нашем имању узгајамо мангулице и овце. Златибор је изузетно чист тако да нам није тешко да испунимо услове неопходне за органску производњу. Касније правимо своје сопствене сухомеснате производе врхунског квалитета, млијеко и сир и све то служимо нашим гостима. Сви буду одушевљени домаћим чварцима, месом и млијеком. Добар глас далеко се чује, а препорука 'од уста до уста' је најбоља тако да је број ноћења у нашем домаћинству све већи. Често као сувенир са Златибора понесу управо пршуту или чварке", каже Александар.
Овај млади брачни пар са својом дјецом, најбољи је примјер да живота има и у српским селима, али само за оне који се не либе да вриједно раде и превасходно баве пољопривредом, а затим и сеоским туризмом.
