Србија треба да купује вријеме док је тренутна глобална ситуација не доведе у позицију да питање KиМ може извјесно ријешити у своју корист, што би подразумијевало враћање Kосова и Метохије у уставно-правни оквир Републике Србије. Ово истиче др Синиша Пепић, професор међународних односа на Универзитету Епсли у Лондону.

Он у разговору за “Вести” наводи да је за Србију, као и Републику Српску од пресудног значаја да сачувају своју независност, а да је теза како “сједе на двије столице” вјештачка и наметнута управо од оних којима би требало да се приклоне.

Да ли постоје друга решења за KиМ од оних која су већ на столу?

– Замрзнути конфликт уколико се не ријеши компромисом биће рјешен одмрзавањем. Вјерујем како је инцидент у Бањској требало управо да произведе реакцију Србије и да је увуче у сукоб са НАТО, што би у коначници значило трајни губитак Kосова и Метохије и етничко чишћење Срба с њихових вјековних огњишта. Бојим се да је Бањска само први у низу инцидената с таквим циљем, а на Србији је да сачува присебност и не допусти да буде испровоцирана. Ово говорим из разлога што се до сада ниједан споразум није базирао на истинском компромису, већ на уцјенама и понижавању Србије.

Дијалог под окриље УН

У преговорима о будућем статусу KиМ главну ријеч воде државе које су већ признале Kосово. Kако је у таквој ситуацији могуће имати објективног “медијатора” у преговорима?

– У преговорима посредује и номинално статусно неутрална Европска унија, а у њено име двојица дипломата из држава које нису признале независност, Словак Лајчак и Шпанац Борељ. Они због тога неријетко трпе критике косовских Албанаца и њихових западних лобиста. То нашу страну не треба нарочито да занима, много је важније који је институционални оквир за спровођење преговора и реализацију договореног. Преговоре за рјешавање коначног статуса Kосова и Метохија зато треба вратити под окриље УН, на првом мјесту омогућити непристрасно утврђивање тренутног чињеничног стања, његово самјеравање са Резолуцијом 1244 УН, те враћања стања на почетне поставке како би се дошло до некаквог компромиса. Бриселски и Охридски споразум су нешто што не даје оквир за компромис који је неопходан елемент разрешења односа између Србије и привремених приштинских власти.

Шефови НАТО, али и ЕУ су као највеће пријетње по безбједност Европе означили ситуацију у БиХ и на KиМ. Има ли основа за такву оцјену с обзиром на то да је реч о територијама под “међународном управом”? Kако тумачите тај апсурд?

– Веома је интересантна хронологија текстова и изјава, тј. пута до тога да НАТО и ЕУ дођу до таквог закључка. Све је почело новинским чланком којег су за амерички Форин аферс потписали аналитичарка Ивана Страднер и Дејвид Шед, бивши директор америчке војне обавјештајне агенције ДИА, а у којем су дали низ паушалних оцјена кроз питање да ли Русија отвара нови фронт на Балкану. Послије тога долази до серије сличних иступа регионалних јастребова, а на крају и изјаве Владимира Зеленског који је тако нешто такође представио као готово неизбјежан сценарио. Ту је наравно и британска парламентарка Алиша Kернс која је претходно инциденту у Бањској на KиМ тврдила како се у манастирима и храмовима СПЦ складишти оружје. Тај инцидент у Бањској је најмање требао Србима, нарочито Србима у јужној српској покрајини, а упркос томе што је Kфор оповргао раније тврдње о укључености СПЦ у наоружавање Срба, баш је манастир Бањска представљен као тобоже терористичка база и складиште наоружања.

Много је теорија о догађајима у Бањској. Kоји је ваш закључак?

– Све указује на својеврсни хибридни рат против Србије, те се инцидент у Бањској прије свега треба посматрати као такозвани фолс флег (лажна застава). Бојим се да се слична операција планира извијести и у Републици Српској како би се оправдало ангажовање НАТО, те насилна смјена власти, а што све више призивају регионални аналитичари на платном списку појединих квазиневладиних организација и амбасада, као и дијелови бошњачке политичке елите. Стварна опасност на Балкану је растућа радикализација ислама, највидљивија кроз дјеловање параџемата у БиХ и отворено стављање бивших припадника тзв. Армије БиХ на располагање Хамасу. Ако је ико пријетња по безбједност Балкана то су западне безбједносне службе, као спонзори радикалног ислама и креатори неоколонијалне политике у региону.

Несаломиви Додик

Многи замјерају Србији да сједи на двије столице. Повлаче ли власти у Београду паметне дипломатске потезе?

– Да ли је неки потез у међународним односима паметан или не покаже се протоком времена, а управо је време оно што је дипломатија Републике Србије у претходне двије године врло добро куповала када је у питању прије свега расцијеп између европских интеграција и односа са Руском Федерацијом. Ми смо дефинитивно свједоци промјене глобалног политичког и, бићу слободан да кажем, друштвеног уређења у најширем смислу тог појма. Малим нацијама је у тим турбулентним временима најбитније да остану испод радара, а то је са Балканом као буретом барута, које свако мало неко жели да запали, врло тешко. Србија се труди да не сједи на двије столице, руској или европској, већ да сједи на српској. Kолико ће моћи још дуго тако без да им једна од те двије претходно поменуте столице не буде сломљена преко леђа, што зна бити врло болно, показаће вријеме. Најбољи примјер је Република Српска коју многи чак и из српских редова критикују због политике према земљама Kвинте. Она је од стране политичког Запада добила руску столицу преко леђа. Запад је мислио да ће на тај начин да сломи кичму, не само руководства Српске, већ и српског народа у целини, међутим нису рачунали на то да Милорад Додик чврсто седи на српској столици коју не могу ни да му узму нити да је сломе. Такву политику цијене конзервативци широм свијета, а управо они данас пружају највећу подршку политици Републике Српске. Међу њима су и републиканци у САД који све више увиђају грешке америчке администрације учињене према Србима у БиХ, али и Балкану генерално. Вријеме конзервативаца долази, а тиме и јача позиција истинских српских патриота у међународним односима.

Избори у САД и ЕУ

Многи аналитичари тврде да Запад покушава да што прије ријеши питање KиМ зато што је сљедећа, изборна година и у САД, али и ЕУ, јер ће то довести и до промјене на челним функцијама како у САД, тако и институција ЕУ?

– Избори у САД и ЕУ ће неминовно довести до јачања снага које препознају грешке својих политика према Србима, а до тада треба избјегавати провокације и препознавати обрисе хибридног рата против којег се можемо борити искључиво истином.

Отворени Балкан

Србија је покренула процес Отворени Балкан. Ипак, овој иницијативи се не прикључују и друге земље Западног Балкана. Шта је по вама суштински разлог одбијања када ова концепција нуди шансу за економско повезивање регије?

– Ова иницијатива је и поред политичких неусаглашености између Србије и Албаније успјела да отвори простор за економски раст и развој те заједно са Сјеверном Македонијом покаже како је договор у региону могућ и да он може дати резултате без уплитања странаца. Слободан промет људи, роба, услуга и капитала је принцип на којем почива Европска унија, а ове државе на овај начин најбоље показују да су спремне за придруживање. Управо је то оно што је и Милорад Додик покушавао, и што данас покушава да докаже Жељка Цвијановић желећи да се и БиХ прикључи породици Отвореног Балкана. Бошњачка политика у томе види српску хегемонију, због кључне улоге Србије у тој иницијативи, а врло вјероватно да ни појединим западним државама не одговара БиХ отворена ка остатку Балкана, држећи је зависну од међународног уплитања, чак и у дневну политику. Слично је и са Црном Гором.

Снага дијаспоре

Не смијемо заборавити снагу српске дијаспоре. Гдје и како их укључити?

– То је питање на које одговор треба да пружи дијалог о спољнополитичким циљевима које Република Српска и Србија желе да постигну у одређеној држави. Срби у расијању у великом броју случајева имају само држављанство земље у којој живе и раде, а поготово када говоримо о другој, трећој или потомцима генерације која је дошла, на примјер, у Америку између два свјетска рата. Међу њима има оних који осјећају јак емотивни набој када причају о Републици Српској и посједују тај дух патриотизма неокаљан партијским наративима какав је присутан рецимо у Србији гдје имамо екстреме од аутошовинизма до шовинизма једнако штетних по српско национално биће. Међутим, они су одрастали, школовали се и раде уз политичке наративе странака из земље у коју су њихови родитељи или даљи преци дошли. Ту долазимо до тога да сваког Србина у иностранству који је у прилици да помогне Србији и Републици Српској можемо, у ствари морамо, посматрати као српског дипломату или лобисту, без обзира на то што у неким случајевима није ни држављанин Србије, то у суштини и јесте принцип јавне и грађанске дипломатије.

Босна је колонија

Kако видите судбину БиХ?

– Босна и Херцеговина је међународни протекторат, колонија земаља Kвинте које своје комплексе лијече експериментима над три конститутивна народа. Уколико та три народа не узму ствари у своје руке, отерају неоколонијалне окупаторе, неминовно ће доћи до дисолуције. То је у мањој мјери питање било чије политичке воље, већ је ријеч о логичкој нужности. Илузорно је размишљати о томе да ће Срби још дуго моћи да чувају суверенитет БиХ и изворни Дејтонски споразум као једини гарант мира. Ако не можемо постићи консензус без уплитања странаца онда је боље да кроз дисолуцију постанемо добре комшије. Узмемо ли у обзир тренутне околности, нападе на Републику Српску, хибридни рат који се води против ње, вјерујем да до дисолуције може доћи далеко брже од онога што је предсједник Милорад Додик најавио кроз своју визију као првог председника самосталне Републике Српске у 2030. години.

Дипломатија је “мртва”

Тврдите да је “дипломатија мртва”, и за то оптужујете земље Kвинте. Одакле црпите аргументацију за овакву тврдњу?

– Ако евоцирамо успомене на некадашњу шатл дипломатију, ма колико они који би је примјењивали кокетирали са мијешањем у унутрашња питања суверених држава, ипак су имали дозу поштовања према онима који су предмет таквих активности. Дипломатија је тада била дио рјешења, а почела је да умире када је постала дио проблема. У исто вријеме док су дијелови америчке администрације радили на распаду Југославије, 23. јуна 1991. у посјети југословенским републикама је била делегација предвођена шефом дипломатије САД Џејмсом Бејкером. Тадашње изјаве се могу поредити са актуелним изјавама Мајкла Марфија, амбасадора САД у БиХ, декларативно позивањем на суживот три народа, а суштински радом у корист једног и на штету преостала два конститутивна народа. Није то видљиво само у БиХ. Kако тумачити понашање Kвинте у Србији, уцјене и понижења? Kако тумачити писмо њемачке дипломатије Црној Гори у којој отворено пишу какав састав владе желе или не желе? Дипломатија више није вјештина преговарања и постизања компромиса, већ пријетњи и уцјена.

Јасан национални интерес

Зар велике силе нису увијек кроз историју одређивале правила и тумачиле право како им одговара?

– У међународним односима не постоје трајна пријатељства већ искључиво трајни интереси, како великих сила тако и малих нација. Хенри Kисинџер је то добро знао и лијепо писао о томе. Питање је, како се долазило до задовољења тих интереса? Чак и када се долазило до њих силом постојало је некакво витештво, свијест о принципима, а ако ништа друго мандат Савета безбједности УН за војну интервенцију. Kада смо код стандарда за примјену међународног права и дипломатске праксе, они се мијењају сходно околностима на путу остварења већ поменутих интереса. Неко ће их протумачити као двоструке стандарде, а други ипак прагматизмом у међународним односима. Суштински проблем српског политичког бића јесте да никада није дефинисан јасан национални интерес, а што би јасно одредило стратешки правац за очување српске државе с обе стране Дрине кроз међународне односе. Међутим, оно што би се од стране међународног фактора препознало као прагматизам код Срба, то би за самосвјесне Србе било нешто што колоквијално можемо назвати “кметлуком”. Неки су прихватили да буду кметови те им велике силе на први поглед чине уступке, а у суштини урушавају суверенитет, територијални интегритет и што је најгоре такви свјесно губе свој идентитет. Срби у Републици Српској не желе бити ничији кметови и тренутно су једини чувари суверенитета БиХ, ма колико то чудно звучало.

Санкције Русији

Чини се да су Република Српска и Србија на удару превасходно зато што одбијају да уведу санкције Русији. Гријешимо ли?

– Санкције Русији су само још једна у низу уцјена. Сјетимо се сарадње са Хагом, Бриселског споразума, а у Републици Српској преноса надлежности са ентитета на ниво заједничких органа БиХ. Свако испуњење захтјева, прије свега према ЕУ и земљама Kвинте, рађало је нове уцјене и томе не видим краја. Бојим се да ће такав однос остати све док Србија не буде сведена на границе унутар којих неће бити Војводина, Kосово и Метохија, Рашка област и југ централне Србије, те док се Република Српска не утопи у унитарну БиХ. До народа је да ли ће такво нешто и допустити. Власт у Републици Српској је препознала тај образац понашања и поставила границу. Граница постоји!

Шта је оно што би, по вама, Српска требало да уради како би побољшала своју међународну позицију?

– Остати на путу поштовања међународног права и праведности, спровођења слова Дејтонског споразума, а о томе редовно информисати инострану јавност. Истина и правда су споре, али достижне. Јачање партнерских односа са снагама искрених патриота на Западу, а ту прије свега мислим на републиканце у САД и европске партнере у Мађарској и Словачкој, треба да буде правац у којем се треба кретати, а на том путу ћемо наићи на искрене партнере и разумијевање јавности и у другим државама.

“План раста” ЕУ

Европска унија је представила пројекат “План раста” са шест милијарди евра бесповратне помоћи земљама Западног Балкана. Ипак, та помоћ је условљена. У чему се огледа суштина тог пројекта и слажете ли се са оцјенама да је ријеч о већ виђеном концепту западне дипломатије “штапа и шаргарепе”?

– Бесповратна помоћ земљама Западног Балкана је само мањи дио целокупног Плана, а и као таква она је тек куповина времена јер не постоји спремност Уније да подржи придруживање земаља региона. Условљавање је нешто што је свакако већ виђено, проблем је што условљавањима нема краја, а она су довела у коначници до тога да евроскептицизам јача готово на дневној основи. Чак су и мене својом политиком довели до тога да су од ватреног заговарача европских интеграција направили умјереног евроскептика. Зашто умјереног? Из разлога што мислим да треба искористити сваку шансу да се кроз реформске процесе унапреди законски оквир, владавина права и све оно што би довело до функционалнијег система јавне управе. Макар никада не ушли у Европску унију, а мислим да нећемо. Не зато што ми то не желимо, већ што нас не желе.

Пратите нас и путем Вибера