Дужност хришћанима налаже да се у молитвама сјећају својих покојника, да се моле Богу за покој њихових душа, пале им свијеће, држе парастосе и помене, подижу им споменике као обиљежја на гробовима и да њихове гробове држе у пристојном и уредном стању.
Све ово прописује црквени канона. Чини се да ниједан народ нема тако немаран однос према гробовима својих сродника као Срби. С једне стране, тај немар је апсолутно запостављање гробних мјеста, које укључује њихово необиљежавање и неодржавање. С друге стране, у неким крајевима Србије иде се и у другу крајност. На гробљима се подижу скупоцјени споменици, капеле новокомпоноване архитектуре, које више личе на викендице у којима има све оно што има и у дому – фрижидери, телевизори, кревети… Ријеч је о ружном обичају који се усталио.
Надгробни споменик треба да буде скроман са хришћанским обиљежјем у облику крста. Много је важније сјећати се својих умрлих у молитвама, а чинити добра дјела за покој њихових душа помагањем сиротињи, давањем прилога црквама, болницама, домовима за незбринуту дјецу и другим хуманитарним установама. Што се тиче става цркве, у вези са опелом и сахраном покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника и за опроштај грехова његових које је као човјек у животу учинио. Важни су и помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва.
Међутим, у неким крајевима Србије, за погреб су везани бројни сувишни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни, али у новије време заводе се нови обичаји, који се лако могу мијењати. Један од таквих је и куповина вијенаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискују велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било да се новац за куповину венаца преда домаћину или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране.
Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, а учесници у пијаном стању почну да се недолично и неприкладно понашају. То је недопустиви гријех према покојнику и његовој родбини. За четрдесетодневни парастос такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање „душног брава“. То не спада у црквене и вјерске обичаје. Послије шест мјесеци или једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као и за четрдесети дан, припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље, пале се свеће и прекађује гроб. Парастоси се могу одржавати и чешће, а гозбе ни у тим поводима нису црквени обичај.
