Ово није само моја побједа, ово је побједа свих нас у Универзитетеском Клинчком центру у Бањалуци, посебно одјељења хематологије, јер се судбина поиграла да од медицинске сестре на том одјељењу постанем пацијент, започиње причу Бањалучанка Сандра Савић, која је недавно побиједила карцином.
“Докторица Јадранка Мирјанић, начелница хематологије, спасила ми је живот најмање десет пута. Наша борба је трајала девет мјесеци, уз безброј компликација, али она је сваку препознала и одмах рјешавала. Наравно, ту је цијели тим из шок собе на челу са докторима Ракановићем и Едитом, као и абдоминални хирург Зоран Аничић и торокални хирург Велибор Симетић. У суштини, све су то добри стручњаци, али прије свега добри људи“, каже Сандра за "БЛ портал", објашњавајући да ову своју тешку причу с разлогом започиње именима својих колега без којих данас, како каже, не би ни била са својом породицом.
А све је почело само два мјесеца након порођаја. Случајно је напипала чвор на врату који је био непомичан и безболан, а велики.
Као здравствени радник, у старту је била свјесна да то није добар знак.
“Одмах сам се посавјетовала са докторима и кренула на претраге и анализе. Сазнајем да имам карцином, тачније, агресивни нон хочкинов лимфом. Нажалост, био је већ у четвртом стадијуму и захватио је многе органе”, присјећа се Сандра.
Признаје да се тешко и присјетити спознаје о тешкој болести и озбиљној дијагнози, али и страха од неизвјесног исхода. Ипак, како каже, није себи допустила да психички падне, јер је знала да ће из свега изаћи као побједник.
“Кад су ми саопштили да дефинитивно имам озбиљно обољење, изврстан хематолог, докторица Татјана Дрљача ми је рекла – нема постављања питања 'зашто ја' или 'зашто баш мени'. Држала сам се тога, нисам дозволила мислима да оду на ту страну”, напомиње Сандра.
Заправо, њене су мисли углавном биле на некој другој страни, јер је код куће имала малу Машу која ових дана пуни годину дана.
“Она је била моја најслабија тачка, али ми је и давала највише снаге. Имала сам прави разлог да се борим. Тешко ми је било што смо раздвојене, али знала сам да је у најбољим рукама и да јој ништа неће фалити. Најтеже ми је било у моментима када дођем кући и немам снаге да је узмем, да се поиграм с њом или да је нахраним”, прича Сандра.
Сада жели да, када се врати на посао, кроз свој примјер покаже пацијентима да се могу изборити и вратити нормалном животу.
