Емир Мухаремовић (41) из БиХ од малих ногу преживљавао је непријатне ситуације у породици.
Наиме, када му је отац прешао код комшинице и оставио мајку, одрастао је преко ноћи и почео да се суочава са проблемима већ од малих ногу.
Тек када је основао свој дом, пронашао је мало мира, али је и константној борби да жени и дјеци обезбиједи боље услове за живот.
"Прије рата отац нас је напустио. Отишао је другој, а ми смо остали само са мајком. Он ју је преварио са комшиницом. Откако је отишао код ње, никада нам се више није вратио. Гледао нас је преко плота, била је из истог села, кућа до куће. Као да је била нека виша сила, или себичност, не знам. Али, од Бога се не може побјећи", објашњава породичну ситуацију Тузло.
Један брат му је погинуо веома млад, а има још двојицу и сестру.
"Мајка је радила и трудила се да нас одгаји. Нисам успио да завршим школу. Послије су и браћа кренула да раде и тако. Сестра ми је удата близу, а у селу живимо само браћа и ја. И они су ожењени, имају породице - један троје, други седморо дјеце", прича.
Упловио је у први брак врло незрео, те се убрзо и развео. А онда је упознао 15 година млађу дјевојку из Глогова, која му је одмах украла срце.
"Украла се, да је питала њене, не би јој дозволили", признаје Тузло, а његова супруга се надовезује:
"Све је супер, не жалим се, хвала Богу. Бавимо се пољопривредом, а и ко год нас позове, радимо на дневницу. Када сам дошла да живим са њим, отац, брат и амиџа су одмах дошли по мене да ме врате кући, али ја нисам хтјела, жељела сам да останем. Били су у почету људи, али сада је све нормално. Прихватили су и редовно долазе", говори ова храбра жена која има свега 26 година.
Већ 12 година су у браку и имају троје дјеце - двије кћерке и сина. Живјели су у дрвеној кућици, све док им добри људи нису помогли да се скуће.
"Послије 20 година сам добио дом. Поклонили су ми плац, јер нисам имао гдје. Било је и људи из Швајцарске који су слали донације да завршим кров. И ја сам подигао два кредита", говори и истиче да дневно ради више од 10 сати, посебно током љетних дана.
Нема сталан посао, а самим тим ни примања, те се бори на све начине да заради што више може и остави нешто са стране за зиму. Али, дешава се да понекад нема довољно новца ни да пошаље дјецу у школу.
"Гдје год ме ко позове, ја идем. Најбитније ми је да имам дјеци за школу. Некад има, некад нема. Шта да се ради. Током љета се много више ради и штедим за зиму. Хвала и људима који нам помажу.
Највећи им је проблем што немају воду у кући.
"Носимо воду по 200 метара. Доносимо у балонима за све куће потребе, а купамо се са бокалима. И струја, и књиге, и гардероба за дјецу, храна - све је то скупо. Али, без воде је веома тешко живјети. Звали смо људе да виде гдје је најбоље мјесто за бунар, колико сам имао, ја сам уложио, али потребно је још средстава да се све заврши, како бисмо имали воду у кући", говори овај човјек који се нада да ће ускоро бар мало олакшати живот својој супрузи и дјеци.
