Метанија (грч. μετάνοια метаноја) представља покајање попраћено земним поклонима, па је отуда сваки облик поклона попримио назив метанија.
Чинити метаније, тј. метанисати, значи клањати се, поклонити се.
Метанији увијек предстоји и слиједи осјењавање крсним знаком. Метаније су тјелесни израз вјере, молитве и уопште душевног стања покајања, смирености, скрушености и побожности.
Клечање и метанисање, и хришћани и муслимани су преузели из јудаизма који датира још много прије Христа.
Постоје двије врсте метанија
Поклон тијелом до појаса, када се стојећи сагнемо у струку тако да прстима руке додирнемо под, и поново се усправимо, назива се мала метанија. Ова врста метаније се чини често, приликом цјеливања икона по уласку у храм, а и послије током самог богослужења. Исто тако, веома често се сусреће и погрешна пракса вршења овог облика поклона, када вјерник не додирне прстима земљу, него врши некакво театрално “пребрисавање” ваздуха испред себе или са стране.
Велико метаније је потпуни поклон цијелим тијелом, када клекнемо на оба кољена, ставимо обје руке на под, и челом додирнемо под, након чега устајемо.
Метаније су присутне у свакодневном животу Православног вјерника током цијеле године, мада се у вријеме великих покајничких подвига током постова, а нарочито Часног поста, оне умножавају, поготово велике метаније.
Насупрот томе, током великих празника Цркве, као и на недјељним Литургијама, не практикују се велике метаније. Своје мјесто и улогу у покајничком расположењу палог вјерника коме је потребно духовно исцјелење, метаније најбоље показују кроз редовно присуство у свим покајничиким канонима Цркве.