Будући да се разговори са свештеним лицима и монасима у великом броју породица своде на „пословне односе“, често се догађа да се многи религијски обичаји и црквена правила тумаче и практикују знањем које се у породици преносило са кољена на кољено.
Под утицајем различитих политичких режима, борбе за опстанак и многим другим недаћама које су протеклих година погодиле наш народ, многи нису обраћали пажњу на то које религијске ставове треба кориговати.
Постоје „мрсне“ и „посне“ славе
Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога у какав дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На примјер, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан.
Ако сљедеће године падне у сриједу, припрема се посна трпеза, јер је сриједа посни дан. Неке славе увијек падају у вријеме једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Примјер такве славе је Никољдан, који увијек пада у вријеме великог Божићног поста.
2. Славско жито се не спрема за „живе свеце“
Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих.
Погрешна пракса је вјероватно настала усљед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу, и симболизује православну вјеру у опште Васкрсење.
Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана, или тог парастоса. Да ли је ријеч о светитељу који је живио, па се упокојио, или никада није прошао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, на примјер, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино).
Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су „тако радили и очеви и дједови“.
Клањање је мухамедански обичај, клечање је римокатолички обичај
Истина је да су мухамеданци управо од хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних хришћана који су живјели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. вијеку – од православних хришћана Блиског Истока.
Црква је увела правило (канон 20., Првог васељенског сабора) да се на недјељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то црквено правило је уведено због уобичајене праксе православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија).
Ова заблуда многих православних се појавила усљед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недјељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања православне духовности.
Није потребно постити јер гријех не улази на уста, него излази из уста
Истина је да гријех не улази на уста, али не смијемо злоупотријебити тај цитат из Светог Писма као изговор за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Сврха и циљ поста је борба против гријеха, а она укључује борбу против тјелесних жеља.
Тјелесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што свједочи 2.000 година дуга традиција цркве.
Одрицање од стомакоугађања има двојако дејство: 1. то је наша жртва Богу; 2. то је средство за гашење тјелесних страсти.
Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва).
Не постим јер сам једном видио свештеника како у сред поста једе печење
Истина је да су сви људи грешни, па и свештеници. Чак ако смо се лично увјерили да неки од њих не поштују црквене заповијести о посту, то нас још увијек не ослобађа личне одговорности за непоштовање црквених заповијести. Није ли и Адам након прекршене заповијести о посту, покушао да свали кривицу на Еву рекавши:
„…она ми даде са дрвета, те једох“ (1 Мој 3,12)? Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас има слободу избора – да ли ће кренути погрешним или правим путем. Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.
Не идем у цркву јер нисам ништа згријешио
Истина је да сви падамо у гријех, и да је најгори могући облик гордости умишљеност да смо без гријеха. Свети Оци свједоче да прави пут покајања почиње онда када схватимо да је број наших гријеха једнак броју зрна пијеска у пустињи. Они који мисле да су гријеси једино они који су набројани у 10 Божијих заповијести, праве велику грешку.
Сам Спаситељ нам је рекао да се у гријехе убрајају и грешне помисли (нпр. Матеј 5,28). Ова иста заблуда се јавља чак и код оних који иду у цркву.
Свештеници сведоче да им за исповијест прилазе људи и кажу: „Оче, немам ништа да исповиједим јер нисам ништа згријешио.“ У православљу је најгори гријех – неокајани гријех. Како да се покаје за своје гријехе онај који мисли да их нема? Зато је умишљеност да смо без гријеха јако опасна.
Тако му је било суђено, таква му судбина…
Истина је да је вјеровање у судбину, као нешто што је унапријед „записано” човјеку и што он не може да избјегне, супротно православном вјеровању у слободу људске воље. У судбину, као нешто предодређено човјеку, вјеровале су и вјерују разне паганске религије, укључујући древне Грке, мухамеданце и протестанте.
У нашем народу се ова заблуда највјероватније увукла преко мухамеданства. Слободна воља и слобода избора коју човјек има је један од Божијих дарова човјеку. То је, између осталог, оно што човјека чини боголиким бићем. Православље нас учи да је човек творац своје судбине. Човјеку ће бити онако како је сам одлучио, на основу одлука које је сам доносио, својом слободном вољом.
Данас је црвено слово, не треба ништа радити
Истина је да црквена заповијест о празновању великих празника подразумијева остављање свакодневних послова, али зато да би се имало времена за одлазак у цркву на Свету Литургију. Сједење код куће ради „црвеног слова“ (у скорије време и подебљаног), и не одлазак на богослужење представља злоупотребу црквене заповијести, и само је изговор за ленствовање.
Отац ми није пренио славу, зато не могу да славим
Истина је да званични чин преношења славе није услов да би се отпочело са слављењем. Једино што је потребно да би се са тиме почело је – добра воља. Нажалост, узрок ове заблуде је тражење „изговора“ пред самим собом, па и пред Богом, за властити немар и одсуство воље за практиковањем православног начина живота.
10. Божић бата је особа
Истина је да је прави нагласак ријечи „бата“ заправо батâ, што је изведено од ријечи „бат“ (маљ). Значење ријечи батâ је везано за произвођење звука, и нема ништа заједничко са ријечју „брат“ и њеним изведеницама братко, батко, бâта.
Подсјећање на звук који производи бат, довело је употребе те ријечи и у другим приликама. Па тако знамо за „бат корака“, на примјер. Самим тим је и право значење правилно изговореног израза Божић батâ – Божић долази, или Божић куца, или Божић лупа (на врата).
Ова заблуда представља конкуренцију кока-колиној измишљотини познатој под називом „дјед мраз“, јер је својеврсна домаћа верзија непостојеће личности. Подсјетимо се да је Свети Никола онај који за Божић доноси поклоне дјеци, а он је истинска историјска личност и Божији светитељ.
