У срцу православног монаштва, међу густим шумама и планинским врховима, налазе се Схи монаси, чувари древних духовних традиција и благословене тишине.
Њихов изглед је скроман и аскетски - одјевени су у једноставне хаље и покривени капуљачама, одражавајући своју посвећеност једноставном животу. Крајњи циљ монаха јесте чин велике схиме, онај који тежи да достигне ово стање обично се бори дуги низ година у монашком животу., и често се не додјељује до самог краја живота монаха. Они који достигну то стање обично проведу остатак свог живота у потпуној изолацији и тиховању у оквиру манастира или посебно припремљеном скиту или испосници, гдје нико не може ући чак ни да се помоли.
Њих ћете ријетко видјети на улици, а иако их видите, увијек ће бити покривене главе.
Православно монаштво је подијељено на три степена: расофор, мала схима и велика схима.Расофор (раса је црни огртач са широким рукавима) је почетнички ступањ монаштва. Малосхимник (схима - "анђеоски лик“) је други ступањ монаштва. Одежда малосхимника састоји се од мантије. При узимању мале схиме монах на леђима носи извезени квадратни облик платна који га подсјећа на дате завјете. Великосхимник или схимонах је трећи ступањ монаштва. Монах који је узео велику схиму зове се Великосхимник или пустињак, он је потпуно отуђен од свијета. Рукоположење или пострижење монаха у велику схиму обавља се свечано и дуже него у малу. Монах велике схимедобија хаљину која се зове аналав, док монах свакодневно носи крст у опонашању Христа. То се носи око врата и на крају досеже до зглобова. Умјесто камилавке са велом монаху велике схиме се даје капуљача на којој је извезено пет крстова, и то један на челу, један на леђима између рамена, један ниже на леђима, и по један на сваком крилу вела. Обично живе одвојено од осталог братства, не учествују у било којој послушности, осим службе и литургије. Готово уопште не причају и крију своје лице кад су међу другим људима. Великосхимник је искључен од руководства епархије, монаси свештеници су ослобођени свих дажбина.
