Патријарх Павле рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.
Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дјечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дијете "врло слабачко", поштедјела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима гдје не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.
Послије завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други свјетски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире гдје је провео остатак рата и гдје почиње свој монашки живот.
Монашки живот Патријарха Павла
Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару, а потом вјероучитељ дјеци избјеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболио "на плућима" и љекари су вјеровали да је туберкулоза предвиђајући му још три мјесеца живота. Извјесно вријеме провео је у манастиру Вујан гдје се излијечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст.
Замонашен је у манастиру Благовјештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ замјеник у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, гдје је повремено држао и предавања из црквеног пјевања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим мјестима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премјештена у Ниш, а сједиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.
Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989., друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дјело Да нам буду јаснија нека питања наше вјере, 1, 2, 3 (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примјерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.
Патријарх Павле је дуго година је био предсједник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завјета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је предсједник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Службеник на српском језику.
Обнављање епархија
За вријеме од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсјек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.
У његово вријеме покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за умјетности и конзервацију, са неколико одсјека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава вјеронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.
Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.
Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том мјесту наслиједио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве. Патријарх српски Павле преминуо је 15.11.2009. године у сну. Сахрањен је у манастиру Раковица.
