У 90 година живота дједа Пере Јовановића из Старог Угљевика стало је много тога. Највећи благослов и животно богатство му је бројна и здрава породица. Има три сина, петоро унучади и четрнаестеро праунучади. И у десетој деценији живота виталан је и покретан, а посла за њега има још увијек. Најстарији је неимар подмајевичког краја.
Од своје седамнаесте године живота бави се грађевинарством. Од тада па до данас направио је многе куће и објекте, а колико год се трудио да их све запамти, и дан данас не зна тачан број онога што је својим рукама створио, а што траје годинама. У селу Јаблани гдје је рођен, одрастао и живи и данас, ријетке су куће које није саградио својим рукама.
"Тако да сам цијели живот провео радећи на тој грађевини. Никад ми тешко није било. Друштво сам имао нпр увијек које ме подржава, ти физичари. А као мајсторе слабо, некада да имам са собом некога још помоћног мајстора ако иумам више неког посла, онда да се уради прије. Самостално сам радио. Иако сам имао положен тај грађевински испит, могао сам да држим фирму, али није ми то потребно било. Саградили сте својим рукама и властиту кућу? Па радио сам и на овој кући у којој живим, а ове све у дворишту сам исто. То сам све радио ја, и ову играоницу за дјецу. Све", рекао је Петар Јовановић, најстарији неимар Подмајевичког краја.
Рођен 1933. године, радио прије него што је постао пунољетан, а рад га је одржао у животу, прича. Уз мајсторије обављао је и пољопривредне послове. Једно без другог није ишло, прича Петар. Због тога од посла не бјежи ни дан данас. И даље га нешто, како каже, носи да се попне на кровове кућа, иако му дјеца бране, али кроз смијех каже, успије да се искраде некако и испуни тако себи мисију и дан. Ипак, није исто, каже, попети се на кров са 20 и 90 година.
"То је разлика велика. Велика је разлика. Али само ко зна може да се пење. Ако хоће да гледа некуд, ту губи. Јер ја сада знам себи. Ако сам дошао и попео се на кров и овако да погледам, одједном није у реду. А овако гледас свуда доле и ради. Понашаш се као по земљи да ходаш. Ако се плашиш, ту не треба ићи, ко год се плаши. Јер, кров је нешто нпр одакле су многи страдали. А ето, ја се нисам никада ни ударио на тим крововима. Докле ће бити тако.... На један начин не могу да се отресем ја од рада тога, вуче ме та жеља", рекао је Петар.
Времена су се мијењала, а са њима и начин изградње кућа. У вријеме када је дјед Перо највише радио и стварао највише су се користили дрво и камен. Модерније вријеме захтјевало је и иновативније материјале, а у складу са новим временом носио се и Петар Јовановић – мајстор свог заната. Ипак, за данашњу градњу има малу замјерку.
"Радио сам кров комплетан и ја био на крову, само ми је било тешко што се сад поткива даска по крововима и летва долази под даске и немам да се држим. Ја сад, кад би било да се покрива као што је прије, нпр летва да иде по роговима директно без изолације, ја бих и сада сваки кров примио се да радим. А не знам шта ми се све може десити. Ја не могу казати ја сам спреман за све. Нисам. Ја сад могу само да радим неколико сате па одморим", рекао је Петар.
Звијезда водиља кроз дугогодишњи живот дједа Пере била је пјесма. И дан данас воли да запјева. За добро здравље заслужна је, каже, редовна физичка активност без које ни данас не може да замисли свој један дан. Свој живот воли и није му био тежак јер је увијек био весељак.
Страствени је ловац већ 58 година, а и сада неријетко оде у лов. Још му само у животу недостаје да има са ким да попије кафу када устане, коју је редовно пио са својом супругом са којом је у браку био 56 година, а које данас више нема. Али, сретан је ипак када се осврне иза себе и види колико је љубави, дјеце, унучати и праунучади, али и саграђених кућа његовим рукама стало у његових 90 година живота.
