Васкршња литургија у Мостару ове године служена је у Саборној цркви Свете Тројице у поноћ, први пут након њеног рушења 1992. године, а присутни су били вјерници из цијеле Херцеговине.
Иако без унутрашњег освјетљења и без звука звона, Васкршња литургија у Саборној цркви била је посебна и на њу су стигли вјерници из многих градова Херцеговине.
Служили су мостарски свештеници Душко Којић и Марко Гојачић, те пријератни мостарски парох Алекса Зубац који је служио у Мостару од 1975. до 1992. године. Служио је и на Васкрс 1992. године.
Старјешина Саборне цркве Душко Којић у бесједи је истакао да је и овај храм прошао страдање и чека васкрсење.
“И ми Мостарци дочекамо да служимо Васкрс у Саборном храму. Он још није завршен, још чека своје васкрсење”, рекао је Којић.
Он је додао да су се опредијелили да ове године у још незавршеном храму пронесу поруку васкрсења и да дођу дјеца, сви и да изађу у град са поруком васкрсења, наде, љубави и мира.
Отац Којић је нагласио да сви треба да у дубини свога срца нађу васкрслог Христа, с њим се сједине, њему обрадују и као такви загрле једни друге и цијели свијет.
Свештеник Алекса Зубац присјетио се да је на Васкрс, 24. априла 1992. на литургији у Саборној цркви било само четворо људи јер је рат у Мостару већ био почео.
“Били су Перо Пантић, Жика Реповић, Божо Кисић и ја. Долазио сам и на рушевине ове цркве са владиком Атанасијем и покојним Симеоном. Вјеровао сам увијек да ће бити обновљена, јер свијет није изгубио Цркву у души. Грађевине се руше и дижу”, каже свештеник Зубац.
Мостарци су сретни што је Саборна црква била испуњена, али помало и сјетни и тужни што Храм још није обновљен. Вјерују и да за Саборну цркву и православне у Мостару, као и цијели Мостар долазе боља времена.
Поноћна васкршња литургија служена је и у манастиру Житомислић, а јутарње литургије у црквама у Благају и Бијелом Пољу.
