Породица Јозељић из Оћевија код Вареша у БиХ вијековима чува ковачки занат. То је традиција која се у овој породици с кољена на кољено преноси око 700 година. Све генерације мушкараца у породици Јозељић су били ковачи.
"То нам је традиција дуга око 700 година", казао је Дражен Јозељић.
Оћевија, живописно село у варешком крају можда је и посљедње у Европи које је до данас, у вријеме модерних техника и фабрика, сачувало традиционални, средњовјековни начин ковања жељеза, преноси Анадолија.
Село је смјештено на планини Звијезди на отприлике пола пута између Вареша и Олова. До њега је до прије десетак година водио макадамски пут. Познато је по ковачницама које се покрећу снагом воде. Мјештани кажу да су то посљедње ковачнице у Европи које раде на средњовјековном, традиционалном принципу.
Дражен каже да су данас сачуване и у функцији можда само три ковачнице.
"Некада је било девет ковачница и све су радиле на исти начин - обрађујемо жељезо на исти начин на који су то радили наши преци. Вода је главна. Овај систем нема нигдје у свијету, како смо ми чули", појаснио је Дражен.
Пут до Оћевија је посебна прича. Пролазак кроз пећину Стијене, која је прије четрдесетак година проширена како би кроз њу могли пролазити и аутомобили посебан је доживљај. Мрак, а након тога прелијепи предјели. У котлини се пружа мало село Оћевије.
Гломазни чекић којим се обликује растаљени жељезни предмет, покреће се снагом воде из рјечице Оћевијице.
Дражен је казао да је село прије рата било пуно становника, око 500, а сада има само тридесетак. Људи одлазе, али он је одлучио остати на својој земљи и радити оно што најбоље зна.
И његов отац Мијо се ковањем жељеза бави од малих ногу. Још као петнаестогодишњак о ковању је учио од свог оца.
"Сада је у пензији, некада дође да помогне", рекао је Дражен.
Најчувенији њихови производи су сач и пека, али кују и потковице, лопате, мотике, ашове, трнокопе...
"Пар година радимо за Европску унију. Долази народ и овдје јер се ово нема свугдје купити. Сада су најактуелнији сачеви и пеке", казао је наводећи да су под заштитом УНЕСКО-а.
У бившој Југославији било је мало градова који су као Вареш имали толико мајстора, ковача, токара, бравара... Био је ту рудник, ливница и жељезара.
