Све више људи посеже за антидепресивима и седативима. Оно што је најгоре, раде то на своју руку.
Граница између помоћи и зависности постаје све тања, а многи несвјесно улазе у зачарани круг. Почиње с једном таблетом за смирење, а завршава с губитком контроле над властитим животом. Зависника је све више.
Овај начин лијечења бирају и особе од 15 до 97 година. Кад се емоције потискују лијековима умјесто да се с њима суочимо, цијена може бити превисока.
"Зависност настаје када се средствима којима рјешавамо депресију, медикаментима, терапијом која је од доктора прописана и која има свој ефекат, кад ми заправо желимо бити сами себи доктори. Кад говорим ми, мислим на особе које су у депресији. Кад ми покушавамо још тражити нешто изнад, јер нисмо задовољни самим ритмом са којим се наш проблем депресије рјешава и онда идемо тражити додатан стимуланс расположења. Онда кад осјетимо да нам је расположење подигла ова супстанца, дигла ми је трава, дигла ми је нека модерна психосупстанца за коју не знам на који начин дјелује, али неко ми је рекао пробај то узми, видјећеш, диже расположење, можеш направити ово, можеш направити оно, ту нам се већ ствара плодно тло да се може говорити о зависности. Они нама кад дођу већина њих нису у тој фази депресивности као таквом, они су већ у фази употребе антидепресивне терапије као такве, она је већ престала дјеловати на онај начин на који је требала", објашњава Амата Анђелић, координатор Центра за одвикавање "Марјановац".
Старосна доб пацијената варира, од најмлађих, који са 15 година већ суочавају са терапијом антидепресива и седатива, до најстаријих, који у 97. години живота траже олакшање од стреса и унутрашњег немира. Овај широк спектар указује на то да ментално здравље не познаје године. У свијету у којем се све брже мијења, ови лијекови могу довести до овисности.
"Када узмемо ове двије групе лијекова, управо на различите начине треба посматрати седативе. То су лијекови чија дуготрајнија употреба означава овисност, постоји чак и дијагноза у психијатрији која гласи да је то овисност о седативима и као таква мора да се третира када дође до ње. Људи неселективно почињу да узимају лијекове за смирење, прво што узимају за све, очигледно постоји некада и доступност која би требало да буде мало контролисанија. Узимају дуги временски период и долази до нетолеранције на ту врсту лијекова, они више не дјелују, дакле постоји нека психичка овисност да се мора тај лијек узети, јер ако се не узме долази до немира, узнемирености, несанице, код старих људи до деменције итд. Да не кажемо да у некој акутној фази, да се може десити да људи, ако тако неселективно узимају чак и веће количине лијекова за смирење, може да дође до депресије дисања, што може да има врло негативне посљедице чак и по живот", каже Александар Пејић, психијатар.
О томе какве су све посљедице неконтролисане употребе антидепресива и како се одупријети говорили смо у Досијеу који можете погледати у видео прилогу.
