Била је омиљена и изузетно уважена учитељица због које су родитељи премјештали дјецу из школе у школу. Вољела је дјецу и била им посвећена. 

Њене посљедње ријечи биле су питање "Како су дјеца?“ Најчешће је тако питала за праунучад. У том питању је била брига и за унуке и за синове који већ одавно нису дјеца, али и за бројне генерације школске "дјеце“ која, такође, одавно нису дјеца.

Рођена је 15. априла 1934. године у Селу Стражице, Ситница, тада општина Кључ, данас Рибник, као најстарија од пет сестара. У вихору рата на просторима бивше Југославије остала је без оца, мајке и брата. Одрасла по домовима за ратну сирочад и ђачким домовима постала је учитељица с посебном љубављу за дјецу и посебним смислом за њихово учење и васпитање. 

Почела је каo учитељица на селу у Поповцу, Челинац, па прешла у Крупу на Врбасу. Oд почетка образовање није схватала само као посао и обавезу, већ и као мисију. Аналфабетски курсеви, образовање сеоских домаћица, развој пољопривреде, све је то био опис активности "сеоског учитеља“ које су тада звали "фењерашима“, јер су просветљивали народ. Кад је постала и стуб своје породице прешла је у Бањалуку - прво радно мјесто у Основној школи која се данаc зове "Иво Андрић“, а онда, готово половину радног вијека у Основној школи данас познатој као "Свети Сава“. И поново разред, школа и дјеца, али и "рад с људима“ у својој средини. И тако до краја живота. Била је члан удружења пензионисаних учитеља "Рана јесен“, али и члан Надзорног одбора Удружења логораша из Другог свјетског рата Републике Српске.

Иако никад није била руководилац у школама, нити партијски, синдикални или било какав функционер, на приједлог и инсистирање колега 1990. године Предсједништво Југославије одликовало је "учитељицу из разреда“ Станију Шолаја Орденом рада.

Станија Шолаја ће бити сахрањена на Српском православном гробљу "Свети Пантелија“ у Бањалуци, у уторак, 10. септембра 2024. у 13 часова.

Пратите нас и путем Вибера