Православни вјерници обиљежиће данас трећи дан Божића – Стефандан, посвећен Светом првомученику и архиђакону Стефану, који је први пострадао за Христову вјеру половином првог вијека нове ере.
Апостоли су, ради боље организације рада међу хришћанским заједницама, именовали седморицу ђакона (помоћника) и за најстаријег међу њима (архиђакона) одредили су Стефана.
Стефан је био врло ревносан у испуњавању својих дужности, као и у проповиједању Христове науке, због чега је од противника нове, хришћанске вјере био оптужен за јерес и изведен пред јеврејске првосвештенике на суд.
Током суђења, млади архиђакон Стефан бранио је догму да је Исус Христос син Божији и Месија, због чега је оптужен на смрт каменовањем. Пред сам час смрти Стефан је клекнуо, замоливши Бога да онима који су га каменовали то не узме за гријех.
Светог архиђакона и првомученика Стефана Република Српска и бројне српске породице празнују као крсну славу.
Народни обичаји
Постоји велики број народних обичаја везаних за Стефандан.
Најраспрострањенији је онај да се тог дана износи божићна слама из куће. Сламу никако не смијете бацати, јер се вјеровало у њену плодотворну моћ, па је стављана ради подстицања рода и напредовања, у ракље дрвећа воћака, у пчелињак или привредне зграде.
У неким селима се на Стефандан “полазе шљиве”. Домаћин са сјекиром одлази у воћњак да, како се каже, посјече неродна стабла. Узмахне сјекиром, а неко ко је с њим га одврати од сјече, говорећи му да не сјече, јер ће ове године да роди, па стави руковет божићне сламе у ракље стабла. И тако, од воћке до воћке, док не заките сламом, ради поспјешивања родности, сва стабла која су претходне године оманула у роду. Вјеровало се да божићна слама штити воћњаке од града.
По Банату и Срему су божићну сламу уклањали већ одмах по поноћи на Стевањдан. Сламу су уклањале жене, по правилу ћутећи – да се не чује како одлази Божић.
Понегдје су то жене чиниле наге, јер се вјеровало да тако неће бити у кући бува. Слама је изношена најчешће у виноград и посипана испод чокота, ради бољег рода грожђа. Или је стављана у гнијезда да кокошке боље носе јаја и легу више пилића. Метла којом је слама у кући пометена није у друге сврхе употребљавана током године, јер је чувана ради здравља.
Славски колач за Стефандан мијеси се дан прије славе и украшава се фигурицама птица, жита, грожђа, буренцима, књигом. Износи се на већ обогаћен сто са сувим воћем, орасима, медом, јабукама и наранџама, а затим посвећује и сјече или ломи (по традицији и обичајима).
За ову славу шаљиво кажу да је држе шкртице, јер сити гости послије Божићног славља, тешко да могу много да поједу и попију. Ипак, најважније је да домаћин на сто изнесе славски колач, да на трпези уз иконицу свеца – Светог Стефана, гори славска свећа и да у домаћинову кућу дођу његови најближи, родбина, кумови, блиски пријатељи. Само тада, у кругу фамилије, слава има смисла.
