Сарајлија Бахрудин Девић већ скоро двије деценије живи у Швајцарској, у градићу Нидерузвилу близу Сен Галена.
Давне 1989. у Београду се школовао за војног официра, али почетком рата вратио се у Сарајево. Ондје је након завршене гимназије радио у Државном архиву за тада солидну плату у БиХ од 800 марака.
Али, једног дана спаковао је кофере и отишао у Швајцарску. Тамо и данас ради као домар у једној школи. С њим су и супруга Весна и кћерка Уна.
"Сарајево сам напустио, не у потрази за бољим, него за нормалним животом. Нисам имао занат у рукама, нисам завршио факултет. Испочетка није било лако", прича Девић за београдски "Курир".
Од свога посла, каже, у Швајцарској може пристојно да живи.
"Ако радиш на добром мјесту, можеш фино и зарадити. Али све зависи од тога колико човјеку треба. Ја сам увијек ишао корак по корак", додаје.
Животни стандард је барем 10 пута већи
Када упоређује животни стандард у Швајцарској с оним у Сарајеву, каже да је већи барем десет пута.
"Кад ставимо на папир што све можемо купити за просјечну плату од 6.600 франака, колико она износи у Швајцарској, схватимо да је овдје пуно лакше живјети", каже он, додајући да без проблема он и супруга отплаћују кредит за стан.
Али истиче да је важно и гдје се живи у Швајцарској, у великом граду или мањем.
"Ако желиш живјети у Цириху, онда је то папрено. У мањем мјесту то је друга прича. Овдје углавном већина купује стан од око 100 квадрата. Плаћа се 20 одсто у готовини и све зависи од тога колика је камата у том тренутку. У тренутку када смо купили стан камата је била 1,05 одсто и фиксна у идућих 10 година. Послије тога поново преговараш с банком. Камата може ићи доље, али и горе", прича Бахрудин и напомиње да се мјесечна рата кредита од око 900 евра у Швајцарској сматра малом.
"Струја се плаћа свака два мјесеца, око 70 евра, а добро је да износи нису превисоки и цијеле године су исти. Нема очитања струје. На крају се само подвуче црта па ако си преплатио - новац ти врате или доплатиш, што се ријетко догађа", каже.
Његово радно вријеме је 42 сата седмично и има пет седмица годишњег одмора. Чак 99 одсто фирми у Швајцарској дају 13. плату која дође као додатак за плаћање пореза.
Порез није свугдје и за све исти па мање породице издвајају мање новца него самци. Од 10 до 15 одсто годишњих примања иде на пореске обавезе, али тек након што се одбију износи за трошкове попут превоза, топлог оброка и сличног.
Велика је ставка у кућном буџету - здравствено осигурање. У Швајцарској, каже Девић, нема основног пакета који подразумијева породичног љекара, него то кошта око 300 евра мјесечно, а плаћају сви. Постоји и додатно издвајање за лијечење, а цијене тога су различите од кантона до кантона, док је за дјецу много повољније - око 50 одсто од основне цијене за одрасле.
Добра ствар је да они с малим платама на крају године добију поврат новца уплаћеног за здравствено осигурање, што вриједи и за порез на мале плате.
Девић је за "Курир" говорио о још неким стварима које су у Швајцарској другачије него у овим крајевима.
"Сви добијају комплетну плату. Значи, нема одбијања пореза, а на крају године сам плаћаш давања држави. Али, ни то није исто за све. Сватко када дође овдје регуларно, најприје добије Б визу и њему се порез одбија свакога мјесеца, а онај ко има стални боравак, Ц визу, плаћа порез на крају године или породични порез", објашњава он.
Вртићи бесплатни, јавни превоз јако скуп
У Швајцарској су дјечји вртићи обавезни и потпуно бесплатни. У државним вртићима има мјеста за сву дјецу, а ко жели може уписати дијете у приватни који се плаћа.
Основна школа је бесплатна, а Девића је за његово дијете у шест година коштала тек око 400 евра, што се односило на школске екскурзије, излете и сличне ђачке активности.
Наравно, има и врло скупих ставки. Једна од њих је градски превоз, који годишње може коштати и до 4.000 евра, али тада се могу користити сва превозна средства.
Бахрудин каже да његова породица живи сасвим нормално, иако он ради само један посао, а његова супруга је запослена на само 20 одсто радног времена.
"Могли бисмо живјети и без њеног посла, али она жели радити. Нисмо овдје због новца, ова земља пружа могућности квалитетног, мирног живота, здравије је образовање и првенствено смо због тога овдје. Новац је важан, али срећа дјеце увијек је на првом мјесту", истиче.
Када у Сарајеву каже 'Идем кући' мисли на Швајцарску
Иако је Сарајлија, Швајцарска је, каже, његов дом и живот.
Испричао је анегдоту када је једном приликом срео пријатеља из школских дана на аеродрому.
Овај га је питао "Гдје ћеш?", а Бахро му је, чекајући лет за Швајцарску, одговорио: "Идем кући".
Схватио је, каже, да тамо припада. Воли с породицом посјетити родно Сарајево и родбину у Србији.
Љетују у Истри, двије седмице сваке године, а могу себи приуштити и одлазак на море два пута годишње.
"Притом не говорим ни о каквом луксузу, већ о нормалном одмору. Нисам ја прави гастарбајтер, не скупљам новац да се вратим у Сарајево. Овдје сам свој на своме. Радо ћу увијек долазити и у Сарајево и у Београд, али само туристички. И када одем у пензију, нећу се вратити, али ћу сигурно више времена проводити тамо. Ако једном и пожелим вратити се за стално, тада ћу размишљати о куповини стана. Нећу градити викендицу па да ме чека 20 година", објашњава Бахрудин.
Он сматра да је проблем гастарбајтера из ових крајева што живе на двије столице - граде у домовини, а живе у иностранству.
"То су радили и наши родитељи. Зато им је све скупо. Није нормално да купујеш аутомобил за 50.000 евра, а да исто толико годишње зарађујеш", каже.
