Харитина Томић, монахиња манастира Орешковица, открила је гостујући у емисији "Ако проговорим" на К1 телевизији како је изгледао њен пут прије манастира и због чега је изабрала да свој живот подреди молитви, те својом инспиришућом причом привукла пажњу јавности.
- Ја сам још увијек сестра, то значи да се нисам још увијек завјетовала. Идем ка завјету, напредујем у молитви и учим од старијих. Ја сам тих несрећних деведесетих година била под утиском рата и свих тих догађаја. Осјећала сам велику празнину у души и покушавала сам да је потиснем кроз умјетност. Жељела сам да се бавим разним врстама умјетности. Тражила сам се и тражила... Моја мама је имала велики дар за сликање. Мени је то заиста ишло, а иначе сам јако вољела музику - започела је своју причу Харитина.
Међутим, иако је имала велики таленат за пјевање, она није имала континуитет у раду, о чему су свједочиле и њене оцјене.
- Мој професор је рекао да сам ја стално летјела са цвијета на цвијет. Хоћу да кажем да сам толико вољела да слушам музику, разноврсну музику, свирала сам различите инструменте, али нисам имала довољно стрпљења да формално образовање завршим онако како је то требало. То није зато што нисам жељела, него зато што ме није испуњавало - објаснила је и додала:
- У једном тренутку, преломном, са 20 година, имала сам кеца из солфеђа и кеца из хора. Никако нисам могла да положим, била сам на два часа у цијелој години. Професори су хтјели да ми изађу у сусрет и пусте ме да положим испит. Нисам била примјеран ученик. Отишла сам да пјевам и мислила да Бог не постоји - објаснила је Харитина.
Рјешење јој је понудила мајка, која јој је предложила црквени хор за почетак. Њен пут се даље сам утабао.
- Моја мама је мени предложила да кренем у црквени хор да бих научила да пјевам, како год то било, само да отпјевам да добијем двојку. Ја сам то нерадо прихватила јер сам сматрала да Бог не постоји. У средњој школи, наше одјељење је било под притиском, нико од нас није био побожан, није било вјеронауке, то је било старомодно. Тако сам ја невољно кренула да пјевам у црквеном хору, несвјесно изговарајући симбол вјере. Тамо ништа нисам могла да отпјевам. Диригентица нас је позвала да пјевамо на Светој Литургији. Имала сам дивног пароха. Имали смо дивног свештеника, ми смо се зближили и дружили. Та енергија, црквено појање нас је просто спојило - рекла је Харитина Томић и додала како је њеним родитељима било жао када је рекла да иде у манастир.
Кад је донијела одлуку није хтјела да се предомисли, а само је због једне ствари зажалила.
- Околини и мојим родитељима је било јако жао. Погодило ме је јер моја мајка и отац су се врло брзо послије тога упокојили. Ту је битно да човјек буде упознат са духовним животом, да бар нешто зна, да зна шта значи монаштво.
Мене је ка монаштву привукла брига за спасење душе. Отац ми је био болестан и прије него што сам отишла у манастир. Мене је потресала та пролазност живота. Шта год да урадимо, колико год то било племенито и величанствено, опет се наш живот завршава. Некад нас трагедија сломи - рекла је Харитина Томић и додала:
- Тако је и мене повређивало када се неко млад изненада упокоји или када је болестан. Питала сам се зашто је то тако ако је тај неки човјек побожан. Брига за спасење и брига за родитеље ме је одвела у манастир. Они то нису могли да разумију. Нису схватили да је монах онај који брине за спасење душе, али и за спасење својих најближих и цио свијет - објаснила је монахиња Харитина Томић.
