Свети свештеномученик Вавила

Овај "велики и дивни човјек, ако га је могуће назвати човјеком", како се свети Златоуст о њему изражава, био је архијереј у Антиохији у вријеме цара Нумеријана. Нумеријан је закључио мир са неким варварским царем, који је био много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар дао је свог синчића, да буде на двору Нумеријанову, и да се тамо васпитава. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дијете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила свети бјеше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, гдје се прославља једини истинити Бог. Бесједећи о Вавили

Златоусти је рекао: „кога би се другог у свијету убојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?… Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мјера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу“. Постиђен цар вратио се, али је смислио освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корити и нудити, да принесе жртву идолима, што је светитељ одбио. Тада га је цар оковао у вериге и бацио у тамницу. Исто тако и три дјетета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој дјеци био је Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему.

Били су то синови неке честите хришћанке Христодуле, која је и сама за Христа страдала. Цар је најприје наредио и сваком дјетету су ударили онолико батина колико је коме година било, а по том их бацио у тамницу, и најзад посјекао мачем сву тројицу. Вавила је окован присуствовао посјечењу дјеце и храбрио их, а по том и сам положио своју главу под мач. Сахранили су га хришћани у веригама, како је и завјештао пред смрт у једну гробницу са три она отрока. Њихове свете душе одлетјеле су у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти остале су вернима на корист као свагдашње свједочанство њиховог јунаштва у вјери. Пострадали су око 250. године.

Свети пророк Мојсеј Боговидац

Велики вођа и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. прије Христа. 40 година живио је у Египту на двору фараоновом; 40 година живио је као пастир у созерцању Бога и света; а 40 година посљедњих водио је народ кроз пустињу у Земљу обећану, коју је видио али у њу није ушао, јер у једноме згријеши Богу.

Упокојио се у 120. години. Као чудотворац био праобраз Христа, по ријечима светог Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском

Свети Петар Дабробосански

Митрополит Петар. син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у Грахову, 24. јуна 1866. године. Богословију је учио у Рељеву (1883-1887), а Богословски факултет у Черновицама од 1887. до 1893. године. Монашки постриг примио је 6. септембра 1895. године. У чин ђакона рукоположен је 7. септембра, а у чин презвитера 8. септембра 1895. године. За суплента у Богословском училишту у Рељеву именован је октобра 1893, а годину дана касније постављен је за професора. Конзисторијални саветник у Сарајеву постао је 1901.

На овом положају затекао га је избор за епископа захумско-херцеговачког. Хиротонисан је и устоличен у Мостару 9. јуна 1903. године. Послије упокојења митрополита дабробосанског Евгенија (Летице), постављен је краљевским указом од 7. новембра 1920. за митрополита ове епархије.

По избијању Другог свјетског рата, савјетовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: “Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подијелим, и према томе мора се са народом судбина дијелити и остати на своме мјесту.” Досљедно је бранио православну вјеру и српско писмо пред њемачким Гестапом. Том безочном нападу, посебно забрани употребе ћирилице, одлучну улогу имао је римокатолички свештеник Божидар Брал, иначе усташки повјереник за Босну и Херцеговину. Митрополит Петар ухапшен је 12. маја 1941. године и заточен у затвор “Беледија’, а 15. маја исте године отпремљен је у загребачки затвор “Керестинац” гдје је добио број 29781.

Ту је обријан и одузета су му сва епископска обиљежја. Послије тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). По свједочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за паљење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, гдје је мучки пострадао. На редовном засједању Светог архијерејског сабора 1998. године, митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вјере.

Свети Стефан Троношки

Стеван Јовановић (1759-1799) рођен је у Текеришу у Јадру од благочестивих и побожних родитеља. Писмености се учио у манастиру Троноша, гдје се млад замонашио и рано постао архимандрит, тако да је већ у тридесетим годинама свог живота играо значајну улогу духовног и народног вође у ослобађању поробљеног народа од Турака.

Поводом тридесетогодишњице од његове смрти, Вук Караџић је у часопису „Даница“ објавио три стране о његовом животу, чиме је исказао захвалност према своме учитељу, код кога се у Троноши једно вријеме школовао. Вук описује Стевана као интелигентног, образованог и духовног човјека, који је „висок и танак, лијепог лика и дугуљастих образа, смеђе косе и радосног карактера“. Каже да је лијепо појао, да је волио да поучава народ послије литургије и да их је учио не само вјери и поштењу, него прије свега слози, јединству, достојанству, части и пробуђењу српског националног духа, са циљем ослобађања од ропског положаја, и духовно и физички.

Његов живот је, као сјајна звијезда на духовном небу српском, горио за све богочовечанско у повјереном му народу: за правду и слободу, за побожност и истину.

Све што је чинио свједочи о овоме: ватрена борба заједно са Аустријанцима којима је повјеровао да ће помоћи српско ослобођење; издаја од истих која је услиједила, гдје се неуморно залагао да не оставе Србе на немилост турском зулуму, и дипломатко-политичка мисија коју је преузео како би издејствовао правно-политички споразум о заштити српских интереса и у аустријској и у турској царевини. И на крају, смјелост да оде зворничком паши и моли милост за свој народ, кад је наступила глад, да добију на зајам жито из силоса, које ће од сљедеће жетве вратити. Овом приликом паша је наредио да му се стави отров у кафу и тако је умро, напрасно, млад, у 40 години живота.

Племенита дјела његова нису заборављена.

Пратите нас и путем Вибера