Свети Севастијан (у западној традицији: Себастијан) рођен је у 3. вијеку. Православна традиција учи да је на свијет дошао у Италији, док римокатолици мисле да се то догодило у римској провинцији Нарбонска Галија (данашња јужна Француска), мада се сви слажу да се образовао у Милану. Није толико важно гдје се родио, јер битан је његов живот.

Севастијан је 283. године ступио у службу императора Каринуса, по предању да би спасавао хришћане и да би, можда, шпијунирао. Већ смо причали о томе да је прогон сљедбеника Исуса Христа у прва три вијека хришћанске религије прилично преувеличан од стране Цркве, тако да и једно и друго узмите са резервом. Да, прогона је било, али не у толиком обиму и не константно: римски се императори нису будили уз помисао како ће тог дана убијати хришћане.

Елем, због своје храбрости, учености и поштења брзо је напредовао. Православно предање каже да је постао начелник дворске страже за вријеме Диоклецијана који, као и његов претходник, није знао да је овај хришћанин. Римокатоличко предање је детаљније, и стога корисније: није постао начелник већ један од капетана, а дворска стража је заправо – Преторијанска гарда.

Дошла је једна од прича које се тичу његових “ваннаставних” активности, односно спасавања вјерника. Наиме, Марко и Маркелин су били два брата близанца из истакнуте породице, и били су ђакони. Обојица су била ожењена и у Риму су живјели са својим супругама и дјецом. Међутим, одбили су да принесу жртве римским боговима, па су били ухапшени.

У тамници су их посјетили родитељи Транквилин и Марција, који су покушали да их убиједе да одбаце вјеру у Христа, али је умјесто тога Севастијан њих двоје убиједио да је прихвате након што је исцијелио Транквилина. Потом је убиједио и будућег Светог Тивуртија, сина мјесног префекта Хроматија којег је излијечио.

Никострат, још један службеник, и његова жена Зоја су преобраћени у хришћанство. Предање каже да је ова потоња шест година била нијема, али да је проговорила чим се покрстила. Никострат је потом довео преосталих 16 затвореника, који су извршили конверзију, да би их онда пустио на слободу, дао оставку и отишао на имање у Кампању. Сви ће касније “пострадати за вјеру”, да се послужимо црквеном фразеологијом.

Углавном, Севастијан је коначно 286. године откривен као хришћанин, а Диоклецијан га је моментално оптужио за издају. Овај му је на то рекао: “Ја се свагда молим Христу моме за здравље твоје и за мир царства Римског”. Везан је за колац, а мавританијски стријелци су га гађали стријелама. Напослијетку је толико био прекривен стријелама да је изгледао “као морски јеж”, каже црквено предање.

Сада слиједи тренутак у причи са којим ће атеисти имати озбиљан проблем, будући да се све до сада могло релативно лако описати као стварна историја (уз неколико чуда које ће прихватити само вјерници). Наиме, стријеле, којима је био у потпуности прекривен, нису убиле Севастијана.

Православно предање каже да се он, када су сви мислили да је мртав, “јавио жив и здрав”, а да су га потом “многобошци моткама убили”. Међутим, недостају детаљи, и све је много неодређено. Како то мисле, јавио се жив и здрав? Коме се јавио? Гдје? Тамо гдје су га убили? Да ли се све одигравало ту на лицу мјеста, одмах, или постоји неки временски размак?

Римокатоличка црква је битно детаљнија. По њима, његови џелати су га оставили везаног за колац и отишли, мислећи да је мртав, а на лице мјеста је потом дошла Ирена Римска, удовица Светог Кастула (обје гране хришћанства се слажу да је и он био царски великодостојник који је убијен због припадништва хришћанској вјери), која је открила да је и даље жив. Одвела га је својој кући и његовала га је.

Севастијан је, након што се чудесно опоравио, стао на неко степениште у Риму куда је пролазила царска поворка и пред свима вербално напао Диоклецијана због свирепости према хришћанима. Диоклецијан је био шокиран: прво, неко се дрзнуо да га јавно критикује, а друго, то ради особа која би требало да је мртва. Након што се прибрао, наредио је да га утуку моткама и да му тијело баце у канализацију.

Побожна жена Лукина, којој се јавио у сну, склонила га је из људског измета и покопала у катакомбама на улазу у Калистово гробље, гдје данас у Риму можете видјети базилику Светог Севастијана у којој се налазе и његове мошти, мада се мозак од 934. године налази у Еберсбергу у Њемачкој (нека вас то не чуди, дијељење моштију није ништа необично у хришћанству; рецимо, у српском православном Цетињском манастиру се чува само рука Светог Јована Крститеља).

Најранија позната умјетничка представа Светог Севастијана датира из 6. вијека, и налази се у цркви Сант-Аполинаре Нуово у Равени, из периода када ју је цар Јустинијан обновио и од аријанске богомоље поправовјерио. Реликвијар Светог Севастијана у истоименој цркви у Њемачкој Свети мученик Севастијан се сматра заштитником оних који су заражени кугом, ратних инвалида, каменорезаца, стријелаца, ловаца, баштована, ватрогасаца, полицајаца и војника.

Њега су, као и Светог Ђорђа, често управо војници узимали за заштитника; његов култ је и код православаца и код римокатолика кулминирао у 14-15. вијеку. Стријелци и стријеле почињу да се на иконама и фрескама појављују око 1.000. године и од тада су неизоставне у свим приказима овог свеца, и много чешће него прави моменат његове смрти – батињање.

Што се тиче градова, заштитник је Рио де Жанеира и Палма де Мајорке, а са Светим Ђорђем и града Корме на Малти, те италијанског града Казарете. Име кримског града Севастопоља је истог етимолошког поријекла као и име Севастијана. Наиме, и једно и друго долази од грчке ријечи “севастос” што значи “пречасни, достојан поштовања, величанствени”; Римљани су ову ријеч преузели од Грка.

Православци га славе 18. децембра по јулијанском календару, што је 31. децембар по грегоријанском. Римокатолици га обиљежавају 20. јануара. Заблуда о томе да је он римокатолички светац произлази не само због опште необавијештености о сопственој вјери и традицији, већ и из чињенице да име Севастијан није никада било претјерано популарно међу Србима.

Пратите нас и путем Вибера