Колумна социолога Владимира Васића о 9. јануару
Република Српска је чињеница. Није никакав фантом. Није ни пријетња. Није ни оно што неки мисле и желе да јесте. Има свој дан. Рођендан. Али авај, у овој несрећној држави гријех је, не само родити се већ и живјети. Како неко некоме, било коме, може оспорити дан рођења, оваплоћења, отјеловљења? Којим актом? Којом одлуком? Којим прописом? Годинама покушавају, не они, наши деценијски сународници и сапатници, већ они други којих они, ови наши, нису свјесни, да то учине. Да забране, да оспоре! Дражи им ваљда туђин и странац у сопственој земљи од његовог и домаћег. Но, нећу о њима ни о њима. Не могу ни нама ни њима ни анамо њима, како је моја покојна баба говорила, да кварим расположење и дижем притисак.
Ко нас је научио, и нас и њиЈА да славимо крај умјесто почетка!? Смрт умјесто живота? Како смо само, као наштимовани мртваци, спремни да обиљежавамо искључиво дане смрти а не дане живота!? Девети јануар, неке асоцира на смрт и страдање. И мене. Асоцира ме на мог оца који је, благодарећи Оцу, остао жив али потрошио младост у Трескавици. Девети јануар и мене асоцира на смрт али смрт најбољих синова и кћери који су себе, свој живот, своју младост, своју будућност дали за Републику Српску. Данима после и година даље након тог фамозног деветог јануара 1992. године смрт је била улазница за живот. Смрт голобрадих младића залог је живота мене који ово данас пишем. Да, асоцира ме девети јануар на смрт и страдање. Подсјећа ме, сваки девети јануар, на баку Милеву Лазаревић и њена три сина, наследника, Бору, Сава и Станка. Подсјећа ме сваки девети јануар на мученичку смрт, равноапостолне браће, Петра и Павла Голубовића, на херојски подвиг Споменка Гостића. Сјетим се, сваког деветог јануара, дјечака Слободана Станковића и његове мученичке смрти. Сјетим се, а како и не бих, девет бањалучких анђела, девет беба угушених у огњу рата! Сјећа ме, сваки девети јануар, на блаженог спомена оца Недељка Поповића и спаљени храм у Трнову.
Подсјећа ме на девети јануар мој отац. Очеви. Мајке. Мученици из тог несрећног рата који су Републици Српској завјештали своју младост и у руке предали будућност кроз нас њихову дјецу и наследнике.
Ух! Што шта би' имао још рећи али..како старим све ми је дражи 9. јануар од 29. септембра. Ни један ни други, док ме има, нећу престати обиљежавати. Вјероватно, сутра некад после мене, ови којима тек требам будућност да завјештам, сјећаће се и мог 29. септембра, али ћу да их научим да се сјећају и памте и достојно обиљежавају 09. јануар! Важно ми је. Важно им је! Али, нећу бар док сам жив ни њима ни било коме другом, дозволити да оног другог и другачијег пљују и подругивају, муче и осуђују, тлаче и подцјењују, само зато што је друкчији!
Доста нам је свима, ваљда, и историјског и хемијског „U“. Од историјског су ми преци страдали од овог хемијског, захваљујући тамо њима и неким овде, страдају нам и умиру сродници. И наши и ваши! О, како опоро то звучи – моји, твоји! Једно U нас сатирао четрдесетих другим U нас тровали деведесетих. Докле више!? О, народе Божији!
О, Боже, исповиједам ти, како старим све више волим живот и мој српски народ. Хемију не знам и не волим. „U„ мрзим и презирем. И једно и друго U.
Како старим...све сам даље од почетних 29.09.1990. загледан у неку дубоку будућност са сјетом се питам, смијем ли славити свој рођендан? Смијем ли славити твој рођендан?
Хоће ли бити њих, мојих после мене, да славе мој и твој рођендан, Републико, мој септембар и наш јануар! Хоће, даће Бог. Амин!
