Српска православна црква и њени вјерници 22. октобра, по новом календару, славе Светог апостола Јакова и Светог Стефана, деспота српског (Слијепог).
Свети апостол Јаков
Син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Свједок истинитих ријечи и чудеса Господа Исуса Христа, свједок његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога духа о Педесетници апостолу Јакову паде у дио да проповиједа Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним мјестима, по том и у Мисиру, гдје и пострада за свога Спаситеља.
Са великом силом, и на ријечи и на дјелу, проносио је св. Јаков спасоносну благовијест о ваплоћеном Богу слову, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лијечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успјехом. Многи незнабошци повјеровали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили.
Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Царем славе.
Свети Стефан, деспот српски (слијепи)
Стефан Бранковић (око 1425. - 9. октобар 1476.), син деспота Ђурђа и Јерине Бранковић. Ђурађ даде своју кћерку Мару за жену султану Мурату Другом, као жртву за спас народа и отаџбине. Касније је Мурат Други узео Марину браћу Стефана и Гргура за таоце и ослијепио их. Деспотску власт над Србијом примио је 1458. године, по упокојењу најмлађег брата Лазара, деспота. Стефан Слијепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ.
Послије споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спријечи могући прелаз Турака преко ријеке. Међутим, у таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране. Личност деспота Стефана је почела да пада у заборав. Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио рјешење око Смедерева. Понудио је да се кћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке деспотовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспота Стефана. 1. априла 1459. обављено је вјенчање Стефана Томашевића и Јелаче, па је тако у мираз босански краљ добио и српску деспотовину. Деспот Стефан је збачен са трона 8. априла 1459, а затим је напустио Србију.
Збачени деспот Стефан Бранковић потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посјету Скендер-бега у Албанију, гдје се 1460. оженио Ангелином, кћерком Скендербега. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе дјеце (Јован и Марија). Пред крај живота борави у Венецији, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у биједи, и молећи за помоћ. Писао је писма господарима по Италији. Све до смрти је живио од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку.
Његове нетрулежне и чудотворне мошти Турцу су сасјекли и запалили заједно са манастиром Крушедолом 1716. године. Остатак моштију му почива у обновљеном манастиру Крушедолу на Фрушкој гори, задужбини његовог сина Ђорђа Бранковића, у монаштву названог Максим.
