Страх и забринутост тешко можете измјерити, али их можете осјетити и наслутити. Тако би вам рекао сваки психолог кад бисте га упитали како запослени реагују на вијест да су њихове компаније доспјеле под санкције, каже Јелена Кривокућа, тим лидер у сектору људских ресурса у компанији Prointer ITSS, чланици Infinity International Group.
И она је психолог по струци, а у компанију је прије нешто више од четири године дошла право са факултета. За то вријеме, скоро 90 људи добило је посао у Проинтеру и свакога од њих сам, каже Кривокућа, дочекала испред компаније, увела у канцеларију, упознала са колегама. Због тога јој ова ситуација још теже пада.
"Везала сам се за те људе и кад се све ово издешавало осјећала сам додатну одговорност. Мој први корак био је да их позовем, објасним ситуацију, пружим информације које су мени биле доступне, да обавим што више разговора. Било је и оних који су се сами јављали, јер су били забринути. Ми смо млад колектив, па је највише питања било у вези са кредитима, кредитном способношћу, могућношћу стамбеног збрињавања, платама“, каже Јелена коју, након првог шока због санкција америчке администрације, охрабрује то што већина њених колега вјерује у позитиван исход и рјешење које ће им омогућити да остану на послу.
То су показали и резултати анонимне, интерне анкете, у којој су сви запослени имали прилику да искажу своје мишљење и поставе питања која су им била од значаја.
"Резултати су показали да већина запослених има повјерења у компанију и изражавају наду да ће компанија успјети да превазиђе тренутне изазове те да ће се вратити на пут успјеха. Похвалили су транспарентност и приступ менаџмента, као и ажурност достављања информација, али је свакако била примјетна велика забринутост за радна мјеста, плату и егзистенцију“, каже Јелена.
Чини се да су најзабринутији били они најмлађи, којима се први пут пружила пословна прилика за учење и усавршавање.
"У периоду великог развоја и запошљавања, запослили смо доста јуниора и младих људи са факултета којима је ово прво радно искуство, па је код њих, чини се, тај страх највидљивији. Иначе је старосни просјек нашег колектива 35 година“, објашњава Јелена и додаје да је Проинтер годинама уназад био пожељан послодавац и да је у компанију бар трећина запослених стигла директно са Електротехничког факултета.
"То нам је увијек био добар репер, а још бољи је што нам и ових дана стижу пријаве за посао. Очекивано, нешто их је мање него иначе, јер у периоду кад су нам активни конкурси зна да стигне и по 20 пријава дневно. Свих ових година стално смо били отворени за нове људе, овдје су многи започели своје каријере, а већина која је дошла, код нас је и остала“, каже Јелена.
Признаје да, упркос својој струци и начину на који приступа проблемима, ни сама није могла да избјегне почетну зебњу и дозу неизвјесности. Ипак, сада вјерује да ће ово искуство само ојачати њихов тимски дух, међусобну подршку и добре међуљудске односе који су једна од главних вриједности компаније.