У осмој деценији Стојан Ристић из Бољанића се не одваја од трактора. Иако гази 76. и данас са три године млађом супругом обрађује 130 дунума земље. Поносан је на модел трактора из 1984. с којим и данас ради.
„Орао, вук'о шуму, шљунак, највише се шљунак вук'о док је свијет изграђивао Бољанић, тад се шљунак возио сваки дан по 7 - 8 до 10 приколица, ручно се товарио“, прича нам Стојан Ристић из Бољанића.
Трактори су, прича Стојан, замијенили волове и олакшали посао, У селу их је око 200. Код заљубљеника су у гаражи по два, три модела.
„1978. годиште ми је најстарији трактор, ту је један, па имамо један 1981, имамо један 1990. Има велике разлике имамо, мали лакше послове обавља –сјетва, прскање и тако, док ови велики више по шуми тегле, тешку земљу ору, фрезе носе тешке, дрљаче“, појашњава Зоран Панић из Бољанића.
Гледа се, кажу љубитељи ове радне машине, и снага. Важна је и година производње.
„Све се иде по коњима, сад има старијих трактора, јачих коњских снага, има млађих ,све зависи. По мени су боље старије серије трактора зато што је бољи квалитет машине, свега тога“, наводи Предраг Ристић.
А старе трактористе радује што имају насљеднике. Очеви им преносе љубав па се неријетко од осме године сједа у кабину.
„У старту је било тешко, ћаћа 'ушалта' у брзину па вози полако само управљаш па онда с године на годину шалташ брзине“, рекао је Владан Ђурић из Бољанића.
„Увијек кад је он ишао радити неке пољопривредне послове, шуму ја сам ишао са њим, јер то волим“, каже нам Јован Грујичић.
За њих је кажу, увијек сезона. Од мјесеца зависи шта се ради, сјетва, жетва, или припрема огрева. Љети, када су актуелне косидбе, признају да је најтеже.
