Бијељинска породица Хаџихајдић, кроз три генерације, бави се обућарским занатом. Све је почело, прича Афан Хаџихајдић, од његовог оца, који је обућарску радњу отворио шездесетих година.
Уз оца и његов занат, растао је, а већ од своје седме године почео да обавља и прве обућарске послове. Након што је савладао занат, своју радњу отворио је 1997. године. Иако су некада обућарске радње у Семберији биле бројније, данас је један од два обућара у Бијељини. Посла свакодневно има, а времена су се, каже, значајно промијенила.
"Овдје је сада, видите, пошто је сад рецимо годишње доба према прољећу иде, зима излази, такво је вријеме да је већ према прољећу. Сад би било нормално вријеме да се доносе ципеле на потпетицу да се раде, припремају ципеле. Међутим, задњих година није тако. Задњих година се носе патике. Ево и данас, углавном 80 одсто што се донесе обуће је поправка на патикама. Патике се поправљају. И да ли су оне скупље, квалитетније, јефтиније, средње класе, није ни битно, углавном, кварови су на свима исти и нормално да се исплати на оним које су скупље да се поправе, на оним јефтинијим и не исплати се поправљати. Друга ствар, сваки посао који радиш мораш вољети. Ако не волиш посао и ако преко воље радиш, нема ту ни посла, ни воље, ни квалитета, нема ништа“, каже обућар Афан Хаџихајдић.
А да воли посао који ради, од оца Афана, научио је и његов насљедник, син Мирза. Заједничким снагама обућарски занат обављају већ 18 година. Од скоро, Мирза се бави и израдом кључева, али највећи напори, ипак, уложени су, у обућарски дио посла. Занат се, каже, краде очима, уколико је жеља велика да се нешто научи. Данас од свог посла може пристојно да живи и издржава породицу, али за то је потребно доста квалитетног рада.
"Омладина претежно сва тражи да иде, неће нико више да ради занате, да прља руке. Сви би да буду економисти, да буду правници итд. Тако да, нема ко ту омладину да посавјетује да иде на неки занат или нешто, јер, било која та велика школа, сви заврше али немају посла. А било који занат је светиња, било који да заврши јер увијек можеш зарадити и увијек можеш имати хљеб у рукама“, каже обућар Мирза Хаџихајдић.
Мирзини синови, иако у раном дјетињству, са шест и двије године, већ се занимају за обућарску радњу и оно што дјед и тата својим рукама стварају. Обућарска породица Хаџихајдић, нада се, да ће бар један од њих, кренути стопама својих предака, а да, на тај начин, Бијељина добије још једног квалитетног занатлију - обућара, а шустерска радња у Нушићевој улици, свог насљедника.
