Патријарх Павле био је и остао свјетионик и примјер истинске преданости вјери и доброти. И данас се његове ријечи цитирају као велика инспирација. Памти се како је говорио поводом највећег хришћанског празника Васкрса,.
Патријарх Павле је Васкршњом посланицом нагласио: "Данас милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свијету као у хладном гробу. Зар се свијет не претвара у фабрику и тржиште лажног сјаја и пролазних вриједности? Зар се данас често не говори да човјек и без неба може мирно да хода по земљи?
Молимо васкрслог Господа да и у нама васкрсне људски лик првобитне човјекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Да и у нама свако препозна човјека, обасјаног Његовим вјечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и мјесту", говорио је патријарх Павле и апеловао на браћу и сестре "да сачувају достојанство, вјеру у васкрслог Господа, љубав према ближњима, истини и правди, као и према свему добру које људи желе, а без помоћи васкрслог Господа и Његовог Јеванђеља не могу постићи".
"Само у свјетлости свеистинитих Христових ријечи, свијет и сва добра земаљска задобијају непролазни бесмртни смисао, а глад за стварима, за новцем и тјелесним уживањима, свођење смисла живота само на засићење такве глади, представља само наличје дубље глади и жеђи човјека.
Уколико је заборав хљеба који силази с неба дубљи, утолико је похлепа човјекова за богаћењем, новцем и уживањем већа и незајажљивија, утолико је отимање творевине и њених добара од Бога и од ближњих – безочније и саможивије.
У њој се упозорава и да природа неминовно узвраћа на то насиље над собом – бунтом и затрованошћу.
Људско друштво постаје све неуравнотеженије себичним богаћењем мањине на рачун милиона све биједнијих и сиромашнијих. То значи и да савремена глобална и глобалистичка материјална криза, као и увијек, има свој дубљи коријен у духовној и моралној кризи човјека и људског друштва.
Иштите најприје царство Божје и правду његову и све ће вам се дати.
Смисао свега постојећег, свеукупног људског рода и човјековог дјеловања и живљења на земљи, открива и дарује у тајни Христовог распећа за живот свијета и његовог васкрсења из мртвих.
Зато обасјани вјечном свјетлошћу Христа Бога, прослављамо његово Васрксење и у њему наду на васкрсење мртвих и живот вјечни, поздрављајући се сверадосним поздравом", говорио је патријарх Павле.
Његова светост патријарх Павле рођен је 11. септембра 1914. године у Кућанцима као Гојко Стојчевић. Био је примјер истинске вјере, доброте, мудрости, скромности, духовности. За њега се са пуним правом може рећи да је био морални и духовни ауторитет многих у Србији, ауторитет је стекао поштовањем и љубављу.
Основну школу је завршио у Кућанцима, гимназију у Тузли и Сарајеву, у Београду више разреде Шесте београдске гимназије, Богословски факултет и двије године на Медицинском факултету. На челу СПЦ био је до своје смрти.
За патријарха Павла везују се бројне приче, које много говоре о његовој скромности, снази, доброти, духовности, мудрости...
Прича се тако да га је једном, док је сам ишао узбрдо тротоаром Улице Краља Петра, гдје се налази сједиште Патријаршије, сустигао, у скупоцјеном аутомобилу, свештеник једне од најпознатијих београдских цркава. Зауставио је кола, изашао из аута и рекао патријарху:
"Ваша Светости, дозволите да вас повезем! Само реците гдје треба..."
Патријарх није желио да га одбије. А убрзо га је питао: "А, јелте, оче, чији је ово ауто?"
"Мој, Ваша Светости!", одговорио је протојереј.
"Станите!", рекао је патријарх Павле. Изашао је, прекрстио се и поручио свештенику: "Нека вам је Бог на помоћи!"
Говори се и да је, док је као васпитач радио у Бањи Ковиљачи, из ледене воде спасао дјечака који се давио. Добио је у то вријеме смртоносну туберкулозу. Љекари су му давали највише три мјесеца живота, он се опоравио и дочекао дубоку старост.
Када је ријеч о његовом образовању, као занимљив детаљ издваја се то што је ђачку клупу дијелио са чувеним књижевником Мешом Селимовићем.
Прочитајте још мудрих ријечи патријарха Павла.
"Ја сам сједио у првој клупи. Са десне ми је стране био муслиман Меша, а са лијеве један Хрват. Ја сам био у средини. Тако да смо живјели, што се каже, као браћа, као своји... Тада се то није тако осјећало јер се видјело да су времена тешка и да иду још гора. Тако су те разлике и националне и ове друге биле непримјећујуће. Сад се сувише истиче понекада националност и вјера... А онда је били смо другови школски, у истој клупи смо сједили Србин, Хрват и Муслиман", рекао је патријарх Павле.
