У календару Српске православне цркве 9. јул (по новом календару) је дан посвећен преподобном Давиду Солунском.
Давид Солунски родио се на Истоку, а током младости напустио је свијет, сроднике, пријатеље и све богатство и са љубављу пошао за Господом. Силним уздржавањем, он је покорио тјелесне страсти и јавио се као неки анђео у тијелу, вјерује се. Поред тога што га је красило уздржавање, био је и смиреноуман. Читајући Свето писмо и житија светих он се трудио да их подражава. Настанивши се близу Солуна, он се попео на једно бадемово дрво сједећи без ичега на његовим гранама, казује предање.
Са дрвета је корисним савјетима тјешио све оне који су му долазили. Његов ум је био устремљен ка божанској висини, зато га је Бог обогатио даром чудотворства и он је постао светозарни стуб цркве, који је својим чудесима просвјећивао све.
Неки његови ученици су га молили да сиђе са дрвета и да живи у келији коју ће му они направити. Ипак, свети Давид је три године остао на дрвету. Тада му се јавио анђео Господњи и рекао му да је Господ испунио његове молитве и подарио му смиреноумље и побожност коју је од Бога тражио, говори предање.
Он је, затим, сишао са дрвета и уселио се у келију коју су му направили под бадемовим дрветом. Подносећи сваку оскудицу, зиму и врућину достигао је бестрашће.
Што се тиче његових чуда, довољно је поменути макар два у која вјерници вјерују.
Прво чудо из предања говори о томе да су му довели младића кога је "запосјео ђаво". Када се младић приближио келији кренуо је да вришти како га пржи огањ и онда је Давид пружио руку кроз прозорче, благословио га је и изгнао демона из њега.
Једну слијепу жену, коју су му довели, он помоливши се Богу, благословио је знаком крста и она је одмах прогледала, вјеровање каже.
Митрополит Солунски Аристид и сви великаши и грађани замолили су једном преподобнога да оде у Цариград цару Јустинијану ради завршавања неких градских послова.
Преподобни је кренуо на пут са своја два ученика, Теодором и Димитријем, али прорекао је да им се неће вратити жив у град. Кад је стигао пред цара у Цариград узео је у руке жар, ставио на њега тамјан и окадио цара, а огањ му ни најмање није опржио руке нити га повриједио, тврди вјерско предање. Кад је то видио, цар се до земље поклонио Давиду и испунио му народну молбу због које је дошао.
При повратку натраг у Солун он се, по предсказању, упокојио надомак града 548. године. Његово свето тијело је пренијето у град и сахрањено у манастиру мученика Теодора и Меркурија.
