Бијељинка Владана Руњевац нашла се на крову Африке. На врх Килиманџара попела се са екипом од 15 чланова и остварила сан који је сањала годинама.
Након што се са овог великог подухвата вратила кући, још увијек сабира утиске.
Најфасцинантније од свега што је тамо доживјела, за њу је, каже, то што су се четири годишња доба смијенила за шест дана похода на Килиманџаро. До највишег врха Ухуру, прошли су трновит пут, од прашуме, џунгле па до пустиње.
- У тих пар дана промијените различиту флору, различиту фауну, видите различите биљке, све што идете више, све су биљке ниже. На крају их и нема. Изнад 3.000 метара слабо има икаквог растиња и на крају дође пустиња. И то је оно о чему сам ја читала још некада давно и што ме на крају крајева и привукло. А то 6.000 метара нисам некад ни знала шта заправо значи и који је то излазак из зоне комфора. То је оно што те на крају крајева и привлачи, док учествујеш у свему томе, ти кукаш, рондаш, није ти добро. Међутим, послије кад се све заврши, буде човјеку драго и некако си поносан сам на себе - прича Владана.
Много снаге, воље и упорности уложено је до крајњег циља, прича Владана. Иако је кренула на пут са хиљаду питања, без одговора, овај пут надмашила је, каже, саму себе.
Због недостатка кисеоника пред сам крај пута недостајало јој је снаге, али да стане није јој била опција.
Вулкански пијесак по ком су газили додатно им је отежавао пут, а на претпосљедњој тачки, пењали су се од поноћи па до јутра, како би стигли до изласка сунца. Владана Руњевац на врх од 6.000 метара надморске висине стигла је тачно у 8.35. Све што је у том тренутку видјела, били су облаци.
- А кад смо се попели горе, ја сам почела да плачем. Нисам могла да вјерујем да сам успјела. Ја вама не могу описати какву сам ја конфузију имала у глави, колико сам била напета, плашила сам се, баш сам се плашила. Тај страх сам понијела из Бијељине још. Када смо кренули, мене је било јако, јако страх, али ето кажем вам, када сам се попела горе, ја сам толико почела да плачем, нисам могла да вјерујем да смо успјели. Јер ми је јако тешко било, много ми је било тешко да ходам, претешко. И видим сви око мене, кога год да погледам, сви ходају исто као зомби. Чак ме ова једна дјевојка питала, она је млађа од мене доста и она каже: Па ето Владана ти имаш и дјецу и све то, је ли ти тежи био порођај него ово? Она мене пита. Па извини рекох, ја сам се породила на царски, немам појма. Мени је ово најтеже што сам до сад урадила у животу - додаје Владана.
Вријеме им је ишло на руку, било је ведро, али температура и није. Било је знатно хладно. Врх ће упамтити по температури од - 20 степени и хладном вјетру који је дувао 80 километара на сат и који је додатно појачао субјективни осјећај хладноће.
- Неки су учесници понијели пиво да попију на врху. Заборавили су уопште да га имају. Јер ви не можете да извадите ни руку из рукавице, хладно је. Да се сликате, ја сам замолила ове наше водиче црнце, они су мене таквом брзином сликали, ма само да идем назад. Тешко се било вратити, али ајде. Углавном, друга ствар, што се тиче погледа, ви видите само облаке. Јер, ми смо изнад облака, заиста. На 6.000 метара авиони пролете - каже Владана.
Владана је планинарењем почела да се бави из хобија, прије седам година. Пронашла се у томе и спремна је, каже, на нове изазове. На путу ка Афричком врху упознала је нове људе и стекла пријатеље. Енергија којом се напунила тамо држи је и носи још увијек.
У сљедећој години вољела би да се попне на врх Елбруса, а у овој години жеља јој је да оде на Триглав. Сматра да би било лијепо да се прво попне на наше, регионалне врхове, а онда да иде даље. За њу је планинарење данас једна посебна љубав и храна за очи и душу због чега свакоме савјетује да се опроба у планинарским вјештинама. Па ко зна, можда неко од вас, једног дана, баш као и Владана, осјети хладноћу на врху Килиманџара.
