Срби оплакују жртве Олује. Сваки дан, већ скоро три деценије. Ових дана посебно. Почетак августа пред очи враћа страшна сјећања, на колоне протјериваних и убијаних Срба. А убијани су на све стране. Међу првима деветорица Крајишника које су на Динари тог 26. јула 1995. године, заробили па убили припадници Хрватске војске и ХВО-а. Њихови посмртни остаци ексхумирани су неколико година касније из двије засебне масовне гробнице, од којих је једна била у околини Гламоча. Вјечна кућа им је од 1998. на Пердуовом гробљу у Бањалуци.
"Ето стигли су у Бањалуку. Покушали смо да раздвојимо кости, нисмо успјели и уз сагласност породица су на овом гробљу сви сахрањени. Кости нису раздвојене, али раздвојене су им плоче, тако да има сваки своју плочу. Све ове године за ову годишњицу, трагедије из августа, сјетимо се и њих, јер ово је био својеврсни и баш онако тужан увод у још једну тужнију операцију, тужнији догађај", прича Саво Штрбац, директор Веритас.
Сметали су онима који су испланирали етнички чисту Хрватску. Баш као и стотине хиљада других, који су у неколико дана заувијек напустили своја огњишта, остављајући са собом куће, дворишта, фотографије, успомене. Многи од њих нису добили прилику да створе нове, јер су бјежећи, убијени. Они који су преживјели, дали су све од себе да живот почну испочетка. И у свему томе их је увијек пратила бол.
"Ја имам свој живот, наставићу даље, генерално генерације послије мене, је сам поносна на дјецу својих пријатеља. Ми се њима трудимо да усадимо нешто то Крајишко, али они никад неће знати за један свемир који смо ми били. Ја имам гробове у Лици из 1650. године, не може то човјек да избрише тек тако, док сад ми не причамо, ти који још нешто памтимо, запамтили смо, послије наша дјеца неће знати за то ако се сад ћути", каже Наташа Дракулић.
А бројеви не ћуте. 220 хиљада жена, дјеце, стараца, Срба, Хрватској је било вишак. Од тога, скоро двије хиљаде је Олуја, са овог свијета, однијела заувијек.
