"Према храсту има српски народ велико поштовање", давно је записао чувени етнолог Веселин Чајкановић.
Некада су многи стародревни примјерци сматрани за божанства, данас окићене гране овог светог дрвета, које уз рој варница сагоријева на огњишту и грије дом у божићној ноћи, представљају симбол великог хришћанског празника Божића.
Ово дрво, које је вијековима горјело на огњиштима и испред храмова, срж је нашег ентитета и симбиоза древних словенских вјеровања и хришћанског учења.
По хришћанским схватањима бадњак је симбол дрвета које су пастири донијели у Витлејемску пећину, у којој је рођен Исус, и које је Јосиф заложио да угрије Богородицу Марију и тек рођеног Исуса, што су најавиле варнице које су полетјеле у небо. С друге стране, етнолози и антрополози подсјећају на то да је поштовање светог дрвета много старије и да се само надовезује на прастаре старословенске обичаје везане за поштовање култа сунца, гдје се божанство, отјелотворено у лику храста, спаљује у кругу огњишта да би се из ватре поново оживело.
Антички путописци су још описивали Словене као народ који поштује шуме и воде, а храст наводе као њихово најсветије дрво с божанским духом. О томе такође свједочи Чајкановић наводећи да у источној Србији „свако село има по неколико записа, и то су махом горостасни храстови са усјеченим крстовима у њиховим деблима. Нико не смије да одсјече такав храст, нити и опало суво грање с њега да гори, јер би се таквоме кућа угасила или бар би му рука усахла“. То, како даље каже, углавном, важи за све српске крајеве. Под таквим храстовима, о љетним празницима, одржаване су молитве и приношене жртве, одржаване су и скупштине попут оне испод чувеног таковског грма, под којим је, 1815. донесена одлука о устанку на Турке.
Култ предака
Фамилијарни однос Срба и храста, сви древни обичаји из прасловенске заједнице, спојили су се с хришћанском митологијом и ритуалном праксом, што је такође расвијетлио Чајкановић посебно истичући божићне обичаје који су најбоље очували неуништиву основу народне религије – поштовање култа предака.
Код Словена је, наиме, било развијено вјеровање да се свијет живих и мртвих преплиће. Међутим, контакт предака и живих није био могућ било кад, већ само у посебним данима. Такав дан је, сматра Чајкановић, био Бадње вече, кад се прецима спрема вечера. Свечана бадња вечера, закључује наш етнолог, била је посвећена утемељивачима породице и рода, чија је духовна храна на оном свијету била радост због окупљања потомака бројних као искре запаљеног храста или бадњака, који је постао централни симбол овог хришћанског празника.
То спаљивање светог храста бадњака усред зиме, доба кад природа привидно умире, није чин уништења, већ наговјештај поновног рођења свијета који најављују душе светих предака које ујутро у лику положајника посјећују дом и поздрављају потомке. Отуд се положајник добро дочекује и дарива да би заузврат породици донио добробит и плодност, а посуде с храном остају цијелу ноћ на столу и не перу се јер из њих једу преци.
– Обиљежен нарочитом атмосфером четрдесетодневног поста, те читавим низом вјеровања и обичаја чији је примарни циљ да се кроз различите ритуале призове повољна, плодна и богата долазећа година, Божић је јединствена синтеза вјерског и паганског, народног и црквеног, породичног и националног празника, главни зимски празник. Иако се не може са сигурношћу тврдити када се тачно почело с масовном прославом Божића у Срба, нема сумње да су одређене форме овог празника поштоване још у средњем вијеку – каже Тамара Огњевић, историчар умјетности.
Бадњи дан, а особито Бадње вече, када читава породица дочекује објаву рођења Христовог, тачка је у времену и простору када се у славу Сина Божјег окупљају и преци и потомци.
– Почев од Бадњег јутра, када домаћин с најстаријим сином одлази да на ритуални начин одсјече младо храстово или церово дрво, Бадњи дан чини низ најразличитијих припрема за тренутак када ће се породица окупити на посној, али симболички врло значајној вечери – каже Тамара Огњевић.
Бадњак се уноси у кућу прије вечере
Бадњак се не уноси у кућу прије вечери, а обичај је да га у дом унесе домаћин уз ријечи: „Добро вече и срећно вам Бадње вече“, притом квочући као квочка, док га домаћица, праћена дјецом, која пијучу као пилићи, засипа житом, новчићима и воћем из сита. Након вечере се цјелива, маже медом и прска вином, да би се потом запалио на огњишту као јединствени симбол огња који ће родити ново, вјечно свјетло. Деца џарају запаљен бадњак како би се формирало што више искрица које симболизују добро здравље, велико потомство, добар род и свако друго богатство.
– Носећи у себи читав низ вјеровања везаних за пољопривредне радове, плодност земље и стоке, Божић је дуго био најзначајнији празник за српског сељака. У градским срединама он ће све до данас задржати своју природу породичног празника, у оквиру којег се пре свега окупљају чланови једне породице за свечаном трпезом уз симболично паљење бадњака и ломљење чеснице – каже Тамара Огњевић.
Бадњак се сјече с три ударца
Божићно славље почиње већ у рану зору на Бадњи дан, 6. јануара, када домаћини пуцањем из пушака и прангија објављују полазак у шуму по бадњак. Прије сјечења се дрвету назове „добро јутро“, честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици.
Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно спремљен за ту прилику. То је младо храстово или церово дрво, а према народном вјеровању, бадњак се мора посјећи са три снажна ударца са источне стране. Што се сјекиром три пута не пресјече, довршава се ломљењем или увртањем дрвета. Сијеку га искључиво мушкарци, обично домаћин и најстарији син.
Колико варница, толико парица
Бадњак се пали обично уз ријечи: „Колико варница, толико срећица. Колико варница, толико парица. Колико варница, толико у тору оваца. Колико варница, толико прасади и јагањаца. Колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља. Амин, Боже дај“.
Сваке Бадње вечери се и испред цркава окупљају људи да учествују у паљења бадњака.
